Путопис Клуба путника и “Имприматура”: Градови су измучени, чудовишни и дивљи

Још једно путописно дјело ове године је објављено у сарадњи Клуба путника са издавачком кућом “Имприматур” из Бањалуке, насловљено као “Дивљи градови”. Ово дјело кроз једанаест путописа, које су писали Лазар Пашчановић, Никола Купрешанин, Стеван Станчић, Павле Алексић, Јерко Бакотин, Филип Митричевић и Светогрд даје увид у другачију страну далеких мјеста, приповиједа о људима, о мирисима, разломљеном бетону и зидинама, о разрушеним сновима, зградама, о утробама измучених, дивљих и чудовишних градова. Исцртане мапе, издвојени моменти, хладноћа, даљина, страх, одвојеност стали су у странице ових далеких лутања. У књигу су уврштени Њујорк, Истанбул, Минск, Шенжен, Ситка, Газа, Чикаго, Рака, Шангај, Бангкок и Хонгконг.

Њујорк, Светогрд

Њујорк, Централ парк, Менхетн, Бродвеј, мрачне улице, чудни сусрети и музика провучена кроз реченице. Опијеност људима, животом, вином и ријечима, од Френка Синатре, до “You shook me all night long” (AC/DC), измијешана осјећања због сусрета са дивљим градом. Овај путопис говори о личним лутања, упознавањима и доживљају града на другачији начин.

Барови су се сударали једни с другима у улици Бродвеј. Мексички. Ирски. Хеви метал. Ни у једној димензији не постоји лош бар. Постоје само људи који кваре или подижу атмосферу. То је све. Хотдог и кафа продавали су се свуда. Мешали су се мириси, као и људи.

Истанбул, Никола Купрешанин

У овом путопису пратимо снимање филма, одлазак до далеког мјеста због  доживљавања нове приче и за стварања нечега новог. Сусрећемо се са туђим трагедијама, видимо најмрачнију страну графитима ишараних улица, са гледањем тероризма лицем у лице и спознавањем лица ужаса и дивљине горе од многих ужаса прошлих вијекова.

Успињемо се према брзој цести. Налазимо такси, крећемо кући. Туристи ужаса. Задовољили смо знатижељу. Можда и мало порасли? Многи нису имали ту привилегију.

Минск, Стеван Станчић

Прича с личним утисцима двоседмичног боравка у Бјелорусији, Минск, Заболотија, Брест, депресија у очима пролазника, осјећај празнине, хладноће и даљине. Један личан осврт на свеукупну атмосферу.

Прије доласка у Бјелорусију, одупирао сам се искушењима да не упаднем у разне клишеје, као што студенти из Бањалуке на организованом пропутовању до Русије изгубе пар сати у изгланцаном центру Минска и послије ваљају хвалоспјеве. Бојао сам се хињске “проевропске” агенде која се углавном заснива на подривању политичког система, који из неког интересног разлога не одговара некоме у Бриселу, Варшави, Берлину... Растрзан између беспријекорно чистих улица и неке благе необјашњиве депресије у очима обичних људи, чешће налазим разлоге зашто је атмосфера у Бјелорусији добра него зашто није.

Шенжен, Лазар Пашчановић

Прича о животу у граду будућности, о послу, гужви и дивљој ужурбаности у коју су сви као у огроман ковитлац свјетлости, метроа, улица упали. Прича о чудовишном граду, о утроби која граби, вуче и раздире. Уз повремено  убацивање натписа са мајица и билборда, броја пређених километара и борби са собом, испричана је једна искрена прича, и тако ухваћен један моменат живота.

Шенжен је град без историје, они који су дошли, оставили су своју прошлост иза себе и ретко се осврћу. Наложени су на будућност. Свако је некуда кренуо, некуда жури, гледа у некакав циљ. На улицама осећам вибрацију страховитих људских маса које нечему стреме. Њихова ме енергија хвата, опија и носи са собом, као да и ја знам куда идем, као да одједном и ја имам некакав циљ ка ком уверено корачам.

Ситка, Павле Алексић

Запажање боја свијета и окружења, у неколико страница испричан један већи период живота и боравка у мјесту Ситка. Странице проговарају о незадовољству броду, лутањима, сусретима, зрацима локалног, планинама, послу и сусрети са дивљинама у људи и дивљанама свијета у једном дијелу Аљаске.

Жути зрачак се шуња преко воде међу докове, кроз ноћ и маглу. Брод “Артемис”, са својом четворочланом посадом, исцрпљено и тихо упловљава у луку, данима након свих осталих, путем до Плаве куће, пијанци излазе из барова. Улазим у кућу плаве боје коју никад нисам назвао домом. Идем тамо последњи пут - као и увек.

Газа, Јерко Бакотин

Рушевине града, асоцијације на Луис Армстронга, “Одисеју у свемиру”, “Побјесњелог Макса”, уклапање референци у атмосферу. Испреплетано сјећања на прошле разговоре, са увидом у измучени огромни град, обрастао у огромну здробљену бетонску неман и насиље у људима, над људима и око њих.

Колективно ритмичко њихање, опака зона реалности. Пријетеће гесте ударају попут метака. Црне полицајке, пролетерске етиопске Жидовке с М-16 за појасевима. Повремене ерупције насиља, киша камења. Редари грабе насилнике, руше их на тло суровим потезима, бацају на марице. Одзвањају топот копита, моћна коњичка постројба растјерује фанатике.

Чикаго, Филип Митричевић

Класични приказ момента живота у Чикагу, уз разна стереотипна размишљања, разговоре и ставове. Дио живота у дијелу званом Ермоса, свеопшта згроженост и разочараност у људе и рад са људима.

Нисам имао избора. Неко је знао неког ко је, опет, знао неког другог ко је знао бабу и деду који имају слободну собу у Чикагу – типична српска нетворкинг прича новопечених имиграната, жртава транзиције бачених у вихор сукоба генерација. То је само привремено, понављам себи мантру која ми је једина утеха.

Рака, Никола Купрешанин

Новинарско трагање за причом, очекивања, страх, револуција, Башура и Рожава – све је стало у приповијест о сиријском граду Раки. У хаосу, разорености и праху уништења, као једна мирна нота, тихо је провучена ријека Еуфрат, као смиреност у хаосу револуције и суровости свијета.

Улазимо дубоко у арапски териториј, усијану, бијелу пустош. Разарање је овдје суровије, као да се неко иживљавао дивовском мотиком мрвећи и села и брда и мостове и канале. Уз пут шатори, деве и танушне оазе прозирног хлада. Дјеца се купају у мутним коритима отворених, бетонских водовода.

Шангај, Лазар Пашчановић

У овом путопису чујемо воз, путујемо кроз урбани град и кроз многа дјела која аутор помиње. Стављен је акценат на једно другачије посматрање и истраживање мјеста, мимо музеја и знаменитости, провучена прича о француском дијелу Шангаја, с освртом на научно-фантастични роман “Земља мачака” на Ибзенову “Кућу лутака “ и уз помен дјела, приказан покушај увезивања и спајања различитих прича, стварности и фикције и лична ауторових промишљања.

Ми смо слободне индивидуе, можемо куда нам се хоће. Али куда? Гледам у четвртасте, цилиндричне и лоптасте облакодере Пудонга, али они само светле у ноћи и не говоре ми ништа ни о чему, одбијају да играју моју игру повезивања.

Бангкок, Светогрд

Уз елементе који руше границе поимања стварности, измијешани су утисци о граду, људима, о случајним сусретима и неподношљивој лакоћи обитавања без очекивања. Као и све друге приче, јединствено написана, са искреним печатом творца ријечи који је доживио Бангкок.

Све што сам очекивао од овог путовања било је да армија пацова која држи полицијски час у Бангкоку схвати да долазим у миру. Све остало било је чист профит и добар дил. Размена добара. Као и све у животу. Зато сам са собом понео свежањ новчаница и свој омиљени упаљач за кризне моменте како бих могао да се ритуално самозапалим и бацим у амбис, у случају да се нађем у каквом шкрипцу.

Хонгконг, Лазар Пашчановић

Изгубљеност у гужви посла, преокупираности радом, пуцање по шавовима, сјећање на Вилијама Блејка и увезаност са свеопштом животном атмосфером, осврт на Мартија Мистерију и сјећање на дјечачка размишљања, мисли о егзистенцији у изгубљеном ковитлацу свакодневице. Једна прича, којом је стављен печат и завршено путовање кроз странице ове књиге.

Шенжен и Хонгконг су сијамски близанци, спојени мостовима и приградским возом који је део мреже метроа. Раздваја их уска блатњава река, уједно и сасвим типична граница, у складу са слоганом једна држава, два система. Док је Шенжен град који тек почиње да формира свој идентитет - у архитектури се среће назив генерички радови - Хонгконг има патину, испуцале фасаде, стара морнарска гробља, космополитски шмек светске луке и слојеве прошлости.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.