Озрен - Неуморни чувар природе, обичаја и вјеровања ФОТО

Милијана Латиновић
Foto: Велибор Трипић

Прелијепи крајолици обојени нијансама зелене која се негдје у даљини мијеша са плавом бојом неба, куће које гледајући са Гостиља, изгледају као тачкице различитих боја које је умјетник просуо сликајући пејзаж ту у срцу Републике Српске, мали су дио јединствене природе озренског краја који поносно и пркосно чува традицију и обичаје.

А традиција брања љековите траве за коју кажу “Трава ива од мртва прави жива”, на Гостиљу, врху Озрена који се простире на 774 метра надморске висине, поред великог металног православног крста, уписана је 2018. године на Унескову репрезентативну листу нематеријалне баштине човјечанства.

И баш то велико богатство природе, обичаји и традиција деценијама су спона међу Озренцима који су се раселили на све стране свијета, али се увијек на празник Усјековање главе Светог Јована Крститеља, 11. септембра, радо враћају своме завичају, својој планини, ту на, како кажу, свој кров свијета. И заиста од погледа са Гостиља застаје дах. Не чуди што трава, која важи за једну од најљековитијих, расте баш на таквом мјесту до којег стижу само упорни и одважни.

А на мјесту гдје небо грли врхове планине оивичене боровом и храстовом шумом кроз коју вијугају планински потоци и рјечице, уз народно коло, изворну пјесму и звуке шаргије, љековиту траву беру све генерације.

Они најмлађи, раздраганих погледа, са осмијехом поскакују такмичећи се ко ће прије пронаћи љековиту биљку скривену у трави. Иако су тек стасали да упрте на леђа ђачке торбе, о трави коју с мајкама беру за чај знају толико да би се и много старији пред њима постидјели.

За старије Озренце ово је прилика да се његујући обичаје и чувајући традицију, уз пјесму и дружење присјете минулих времена.

Јела Мишић, родом из Раковца на Озрену, прича да је трава ива убрана на празник Усјековања главе Светог Јована Крститеља посебно љековита, а мјештани овога краја у поход на планину на овај свети дан одлазили су од давнина.

- Трава ива се не чупа из коријена, она се сјече маказама. Највише је има на Гостиљу - прича Мишићева.

С њом у друштву љековиту траву на Гостиљу бере и Борка Васиљевић. Док пажљиво сјече једну по једну биљку из свег срца ниже стихове “Мој Озрену за тобом увену...”

У поход на Гостиљ упутиле су се и Спасенија Тодоровић и Госпова Ковачевић из Карановца. Иако је напунила 80 година, Спасенија прича да добро здравље дугује трави иви и производима из своје баште.

- Траву иву користимо за чај, а стављамо гранчице и у ракију, свако јутро једна чашица и плућа ће бити здрава - казује Тодоровићева која је на Гостиљ изашла у традиционалној озренској ношњи. Срце пуно поноса док гази врх планине под којом је одрасла, али туга у очима загледаним у даљину, јер дјеца су јој далеко, у Шведској. Сваке године с њом у бербу долази и Госпова Ковачевић. Убрала је, каже, прегршт траве за лијек.

- Не бере се много. Тек по која гранчица за чај, за лијек да имамо за зиму - казала је Госпова. 

И тако док сунце не пође на починак. Уморне бераче по повратку са Гостиља дочекују вриједни младићи који служе чај од траве иве, за окрепљење и душе и тијела. Дружење уз коло, пјесму и шаргију на обронцима Озрена траје до касних вечерњих часова. А када се и старо и младо упути своме дому, неуморни чувар традиције, вјере и обичаја, поносни и пркосни Озрен остаје да бди над крајоликом.

За ову пркосну планину легенда каже да је назив добила када је краљица Катарина бјежала од својих непријатеља. Дошавши на врх планине, обазре се на све четири стране. Пошто јој се допала околина узвикнула је: “Мили Боже, дивна обазраја!” Од ријечи обазрај народ је извео име Озрен. Највиши врх планине је Велика Остравица, који се простире на 918 метара надморске висине.

Спортисти

Гостиљ није само оаза мира и плодно тло на којем расте љековита трава ива и кога походе чувари народних обичаја и традиције. Овај планински врх одувијек је привлачан планинарима и бројним спортистима. Походе га и чланови параглајдинг клуба “Парагост” који на Гостиљу имају и платформу за полијетање.

Традиционално на Гостиљ долазе и бициклисти. Немања Лазаревић из Брдско-бициклистичког клуба “Добој” истиче да из Добоја за сат и 35 минута стигну на овај планински врх.

- Ово је традиционални успон, прилика за дружење и његовање традиције - поручио је Лазаревић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана