Недодирљиви свијет прашуме препун тајни ФОТО VIDEO

Јана Кезић
Foto: Велибор Трипић

Прашума Јањ, као строги резерват природе, заштићена је зона, искључиво намијењена науци. Осим тога је мјесто гдје се различита стабла спајају и расту као једно, поједина се и суше због угашених људских живота, а медвјед када сретне људе само прође. Додуше без смијешка, али прође и не напада.

Осим тога што спада у једну од 12 прашума у земљи, она је постала и прво природно добро из БиХ које је уврштено на УНЕСКО листу свјетске баштине. Прашума заузима површину од 295 хектара, унутар које је забрањена било каква људска дјелатност, као и искориштавање шуме.

Шта је све екипа “Гласа Српске” затекла у прашуми Јањ и сазнала о њеним љепотама и скривеним тајнама доносимо у наставку текста.

Заштита и очување резервата

Инжењер шумарства и шеф радне јединице за бригу о прашуми Јањ у склопу Шумског газдинства “Горица” Шипово Роса Ракита појаснила је да се овај строги природни резерват налази у западном дијелу Српске те да заузима западне падине масива Столоваш, на надморској висини до 1.510 метара. Додала је да Јањ законом заштићено подручје, а припада првој, А категорији у складу са IUCN категоријом заштите.

- Строги природни резерват први пут се помиње давне 1910. године, а 1951, у прошлом систему, проглашен је строгим резерватом природе у којем се није могло ништа радити - прича Ракита.

Тада је, каже, био другачије територијално подијељен, а од 2012. године је поново проглашен заштићеним природним подручјем. Када се помене прашума, људима је обично прва асоцијација, дјечији цртани “Тарзан”, гдје иза сваког угла искачу мајмуни. Због тога смо замолили госпођу Ракиту да објасни шта је то уопште прашума те да разријеши све дилеме.

- Прашуме су шуме настале природним путем без утицаја човјека, а у њима биљке ничу, расту, развијају се и на крају умиру, а потом циклус креће поново на одумрлим стаблима - казала је Ракита, додајући да резерват чувају два чувара из радне јединице за заштиту и очување овог прашумског резервата.

Објаснила је да су посјете дозвољене уз претходно одобрење и то у групама до 20 људи. Наиме, газдинству се мора поднијети захтјев, а обилазак је могућ само уз строгу пратњу.

- Они који снимају, фотографишу, праве репортаже или научно истраживање, морају своје материјале вратити и доставити управљачу у писаној електронској форми, то је законска обавеза. Мимо тога све је забрањено. Никако се не смију узорковати биљке и гљиве, као ни узнемиравати животиње. Све мора остати онакво како јесте од давнина - истиче она.

Изразила је задовољство што су у јулу прошле године ушли у УНЕСКО и на тај начин заштитили ово природно добро.

- Јањ чувамо од давнина, генерације су ову прашуму чувале и сачувале, зато нам је велика част што смо успјели да добијемо тако значајан сертификат - казала је она.

Сусрет с медвједом

Да је у овој прашуми било и сусрета са животињама свједочи еколог и сарадник на заштити прашумског резервата “Јањ” Крстан Стакић.

- Када радите у шумарству, сасвим је нормално да таквих сусрета буде. Обично су то мање опасни сусрети, јер људи праве буку и галаме, а то узнемирава животиње, те оне прије него што и дође до сусрета напусте мјесто гдје су биле - каже Стакић.

Међутим, недавно је са екипом Шумарског факултета из Бањалуке, прича, радио на неком истраживању, када су имали близак сусрет са медвједом.

- Када смо стигли на врх резервата, колега који је од нас шест био први у колони, примијетио је испред себе медвједа, који се исправио на задње ноге и заурликао. Сви смо се у моменту окаменили. Да ствар буде гора, угледали смо да има још један медвјед иза њега - прича Стакић.

Недуго за тим, објашњава, они су се повукли без неког контакта и све се завршило како треба.

Након што је нашој екипи Стакић испричао ову мало потресну, али и веома занимљиву причу, питали смо га да ли постоји нека легенда у вези са прашумом, коју би желио подијелити са нама. Насмијао се и казао да постоји једна о Илкиној оморици. Некада прије рата возачи су долазили, прича, на утовар у мјесто близу резервата и камиони из Јајца су дошли прије наших.

- Један од возача се попео до пола једне смрче и онда је све остале задиркивао. Тиме је показао јунаштво и храброст. Један наш Иле Пено, којег су звали Илко није могао да поднесе да је то урадио неко из другог мјеста, па се он попео на сами врх те смрче, гдје је скинуо и завезао своју мајицу - испричао је Стакић управо крај те смрче за “Глас”. Тако је, додаје, она названа и остала Илкина омарика.

- То је народни назив за шуме смрче и јеле, а када је Илко преминуо и она се почела сушити. Ми шумари од тада никада нисмо дали да се сијече, иако је било назначено у више наврата да се то уради - закључује Стакић.

Стакић је испричао да се у близини резервата налази и један извор у којем се сваке године у прољеће, око Ђурђевдана појављује вода, која буде изузетно хладна и чиста.

- Занимљиво је да у јесен, око Митровдана она нестаје. Извор се повлачи, па је због тог временског обима названо Хајдучко врело - казао је Стакић.

У вријеме борављења хајдука по шуми, прича, оно је служило за снабдијевање водом за пиће.

- Једном приликом колега и ја смо радили неке послове, па смо се нашли у близини врела, баш у прољеће око Ђурђевдана. Још је било и снијега, па се није могло ни прићи како треба, а ја сам из радозналости отишао да видим да ли је кренула вода - испричао је Стакић.

Прилазећи је видио да је корито суво.

 - У том моменту, када сам посматрао у изворишту из рупе се покренула вода. Остао сам запрепашћен и позвао колегу да донесе флашу да успемо воду, а он ме је питао каква је ово вода, када нигдје не отиче - прича он. Објаснио сам му да је она почела да извире пред његовим очима, на шта ми није одмах повјеровао, док се и сам није увјерио да је почела у већем обиму да иде и да је направила водоток.

- Мислим да сам један од ријетких који је имао прилику да то доживи и дочека извирање воде. Међутим, ове године она још није кренула. Не знам да ли је на то утицало све ово што се дешава код нас, али и у свијету или су хајдуци промијенили навике па им више не треба вода - рекао је Стакић.

Потенцијал

Директор Шумског газдинства “Горица” Шипово Јово Дакић каже да је прашума Јањ од великог значаја, како за Српску, тако и за цијели свијет.

- Овај резерват има велики потенцијал за научноистраживачку заједницу, али и за туризам, што га чини нашом картом у свијет - рекао је Дакић. Додао је да имају и идеју за набавку једног ватрогасног возила, које би било намијењено за очување резервата. Новца за то још немају, али возила која тренутно користе су стара па ако би дошло до неког проблема, штета би била заиста несагледива.

Више фотографија погледајте у нашој галерији

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана