Мистична Требишњица више није иста, али у њој уживају и Требињци и њихови гости

ГС
Foto: Агенције

Дуго је Требишњица важила за најдужу природну понорницу Европе, губила се и извирала из херцеговачког крша, па чак, површински и подземно текла у супротним правцима.

Послије великог хидроенергетског захвата, сведена је на ток од хидроцентрале Горица, и даље, кроз Требиње и Попово поље. Али, ни ту није био крај кроћену ове реке.

„Јужно од Требиња, значи, тај простор од манастира Тврдош, кроз Попово поље је каналисан, а Требишњица у том хидроенергетском захвату, за потребе електричне енергије, та вода је сачувана, условно речено, да се не губи, јер се губила у многим понорима у Поповом пољу тог времена", објашњава виши кустос Музеја Херцеговине Мићо Милошевић.

Заробљена у бетонски канал , ријека је обуздана, да не би набујала од накупљених вода, силовито избијала и правила огромне штете.

Плодно Попово поље је, тако 1897. чак 311 дана било поплављено, а барке пловиле - блатом.

И тако ћудљива, ријека је коришћена: тамо гдје понире, подизани су млинови, чији је жрвањ окретала вода која - пада у понор, а када је Требишњица бивала у свом кориту, жедна поља су наводњавана системом водених кола.

„Било их је око четрдесет. Првобитно су се кола правила од јеловине, међутим, она се није показала баш дуговјечном... Онда су правили од мунике, то је једна врста бора, и сада она кола која се још увијек налазе на сливу ријеке Требишњице и на неки начин представљају туристичку атракцију града Требиња су направљени од метала и још увјек се користе", каже виши кустос Музеја Херцеговине, Божана Ђузеловић.

У промјенама, ријека је дјелимично изгубила приобаље, нека здања су потопљена, нека и сачувана: попут Арсланагића моста, по предању, задужбине Мехмед паше Соколовића, који је разграђен и поново подигнут на уласку у град.

Вишеградска ћуприја на Дрини је много већа, и у економском смислу значајнија, мост на Неретви је знатно виши и смјелији у конструкцији, али је овај требињски - маштовитији, складнији и богатији облицима.

Требишњица, истина, више није иста, али се у њој, и овако припитомљеној, живот опире нестанку - рибе и водоземци прилагођавају, а човечја рибица и даље ужива у њеним подземним водама.

На водотоку кроз град, уживају и Требињци и њихови гости, и та слика је она по којој се Требиње и Требишњица памте, преноси РТС.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана