Михољска превлака, мало полуострво у Боки Которској свједок је бурне историје

Д.В.
Foto: Глас Српске

Михољска превлака или Острво цвијећа једно је од најљепших и најинтересантнијих мјеста у Боки Которској и цијелом црногорском приморју. Налази се у срцу Тиватског залива, гдје заједно са свега стотину метара удаљеним острвом Светог Марка и још толико удаљеним Богородичним острвом (Госпа од Милости) сачињава мали архипелаг, пише Глас Српске.

С обзиром да се налази у близини аеродрома, овај бисер природе већ из ваздуха осваја пажњу туристи који путују ка атрактивним дестинацијама у општини Тиват, као што су луксузне оазе Порто Монтенегро и Луштица баy, или ка оближњим градовима Котору, Перасту и Будви. И они туристи који пристижу бродовима и јахтама такође свједоче о посебном доживљају, а међу успоменама са љетовања издвајају призоре са Михољске превлаке.
 
На врху малог брда које се уздиже полуострвом налази се храм Свете Тројице, тако да се на овом мјесту свакодневно могу срести вјерници, ходочасници, свештеници, монахиње. Уз саму обалу саграђена је крстионица названа Суза Његошева, посвећена славном црногорском владару, православном владици и српском пјеснику Петру II Петровићу Његошу.
 
Михољска превлака, дакле, није занимљива само због природне љепоте, већ и бројних трагова дуге и бурне историје бокакоторског залива. Она је и археолошко налазиште са рушевинама средњовјековног православног манастира Светог Архангела Михаила, чија се историја протеже више од хиљаду година.
 
Наиме, након што је 1219. године Српска православна црква постала аутокефална, њен први архиепископ Свети Сава обновио је тадашњи стари манастир и прогласио га сједиштем Зетске епископије и тада је манастир Светог Архангела Михаила постао најважнија светиња у ондашњој Немањићкој држави.
Иако не постоје званични докази, вјерује се да је црква на Михољској превлаци постојала још много раније и да је више пута рушена и обнављана.У вријеме владавине цара Душана Силног Зетска епископија 1346. године бива уздигнута у звање митрополије, али падом српског царства долазе тмурне године за митрополију. Са копна су пријетили Турци, а са мора Млечани.

Млетачка војска заузела је тврђаву Котор 1420. године, од када манастир на Михољској превлаци представља велику сметњу у преотимању имовине и преобраћању православних вјерника у латине. Због тога су одлучили да га потпуно разоре. Средином 15. вијека испланирана је политичка завјера и осмишљен страшан злочин.

Историјски извори свједоче о масовном тровању које се одиграло 1452. године, на дан манастирске славе, када је которски трговац Марин Друшко, који је дошао као гост на ручак, по задатку сипао отров арсен у казан са рибљом чорбом и тако отровао више од 70 православних монаха. Када су мученици почели да падају један за другим од болова у стомаку, Марин је истрчао и узвикнуо: „Куга, куга“, што је био знак млетачкој морнарици да почне манастир гађати топовима са бродова. Топовска ђулад уништила су православну светињу, страдало су 72 монаха, али ни которски злочинац није преживио овај догађај. Наиме, да монаси не би открили његов злочиначки план, Марин Друшко је заједно са домаћинима сједио за трпезом и ручао рибљу чорбу, а са собом је имао кесицу прашка који је требао да буде противотров. Да ли није дјеловао или да није ни попио, никада није разјашњено. Познато је да се није успио вратити у Котор, већ да и он преминуо од властитог отрова. Иако ће неко вријеме постати власници острва, према предању, Друшкови насљедници доживјеће проклетство.
 
Након непуна четири вијека, 1827. године грофица Екатарина Властелиновић, позната као „монахиња без мантије“, откупила је дио острва од породице Друшко. Иако није потпуно обновила манастир Светог Архангела Михаила, Екатарина је од преосталог камена подигла цркву Свете Тројице као своју задужбину, а Петра ИИ Петровића Његоша тестаментом за насљедника имања именовала.
Када је, 1996. године, јеромонах Иларион Ђурица почео са ископавањима темеља за обнову древеног манастира десиће оно што хришћански вјерници сматрају Божијим чудом. Из ископаних костију мучених монаха почео је веома често да се појављује пријатан мирис попут борова или мајских ружа, а из мошти да излази вода изузетно пријатних мириса лаванде, босиљка, цимета, лимуновог цвијета. Вјерници кажу да мироточе - свето миро! Тој чудесној појави посвједочили су бројни археолози и свештеници, као и на стотине ходочасника из различитих краја бивше Југославије, али и људи из Грчке, Палестине, Њемачке итд. Забиљежено је да је свештенство са Михољске превлаке упутило молбу тадашњем Митрополиту црногорско-приморском Амфилохију да благослови одлуку да се о манастирској слави више никада не послужује рибља ни било која друга чорба.

Посљедњих година, након што је Црна Гора постала самостална држава и дио њене владе интензивирао својеврсни политички обрачун са Српском православном црквом, десило се неколико неуспјелих покушаја рушења крстионице као нелегално саграђеног објекта, али су свештеници и вјерујући народ одбранили своју светињу.

Овдје се налазе и грнчарске радионице, као и љековито блато које се користило приликом лијечења у оквиру својеврсне болнице која је некад постојала на Михољској превлаци. Страним туристима нарочиту енигму изазивају девастиране кућице које се налазе на полуострву, а које су остаци војног одмаралишта из времена социјалистичке Југославије, када је ово полуострво било једна од најпопуларнијих туристичких атракција, да би се након грађанског рата 90-тих година прошлог вијека у бившем одмаралишту збринуле бројне избјегличке породице.

Упркос чињеници да се на тако малом мјесту збило толико различитих трагова прошлих времена, Михољска превлака у срцу Тиватског залива остаје трајни споменик природне љепоте, у којој вјерска светиња открива нераскидиву спону између неба и тла, крај мора које мирише на вјечност!

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана