Манастир Острог: Светиња која доноси чуда FOTO/VIDEO

Г.С. 18.01.2022 13:10

Манастир Острог, чудо природе и људског рада, уклесан у готово хоризонталну стијену, данас је бисер духовности кога током једне године посјети више стотина хиљада ходочасника – из цијелог свијета и свих вјероисповијести. Једна од три најпосјећеније хришћанске дестинације на планети у пећинским црквицама и манастирском комплексу чува помен на светог Василија, чудотворног православног свеца.

Сва хришћанска духовност, вјера и културно богатство као да су на једном мјесту нашли уточишта у висинама острошких стијена. Дестинација која ће вам одузети дах напуниће вашу душу свјежим и узвишеним осјећајем љубави према Богу.

Смјештен у великој стијени која се зове “Острошка греда”, на 900 метара надморске висине у општини Даниловград, манастир Острог је често описиван као право ремек-дјело природе и човјечанства. Један од главних разлога за овакву неприступачну локацију манастира јесте заштита од инвазије Турака која је трајала више од 500 година на Балкану.

Манастир Острог посјећују вјерници из свих дијелова свијета, сами или у организованим групама. Богатство и љепота овог манастира лежи у чињеници да га светим сматрају све три вјероисповјести – и православна и римокатоличка и исламска. Оне дијеле исто увјерење да су мошти Светог Василија Острошког чудотворне за све вјерујуће и духовне људе.

У Острог се иде са страхом и побожношћу, пjешачећи, а често и на кољенима идући од Доњег до Горњег манастира. Из Острога се носи освећена водица, уље и тамјан, нафора, или вата са кивота Светитељевог, да се онда тиме намажу и пошкропе они који нису могли доћи Свецу на поклоњење.

Манастир Острог историја од 17. вијека

Манастир Острог у Црној Гори је у 17. вијеку основао херцеговачки митрополит Василије. Саграђен је на мјесту најудаљенијих испосничких ћелија у којима је Свети Исаија од Оногошта водио испоснички живот.

Свети Исајиа је саградио пећинску цркву на острошкој литици под називом “Ваведење Пресвете Богородице” још увијек без манастирског посједа. Доласком Светог Василија, који је био у потрази за одговарајућим мјестом гдје ће водити испоснички живот, он је изабрао управо ово, готово недостижно мјесто за изградњу будућег манастира Острог.

Чуда Светог Василија

Преко стотину чуда забиљежили су острошки монаси само у посљедње вријеме и она се чувају у рукописној збирци манастира Острога, нека су и објављена. Нека од ових објављених чуда, која је средио јеромонах Иринеј Гавриловић, и ми овдjе објављујемо, а остала доставио је прота Васо Ивошевић.

Један занатлија из околине Никшића бијеше се тешко разболио. Љекари на прегледу установише да је парализа у пуном стадијуму. Од тога није било лијека. Човјек се био сав склупчао. Родбина га савјетоваше да пође у Острог Светом Василију, али је он то одмах одбио, јер беше атеиста,невјерник. Посље извесног времена, јави му се Свети Василије у сну и позва га да дође к њему у Острог па ће га он исцијелити. Пошто дуго поразмисли, овај човјек најзад одлучи, и пристаде да га понесу у манастир. Дошавши у манастир, он се исповиједи и ону ноћ преноћи под кивотом Светитељевим, гдје су му читали молитве. Послије краћег времена сасвим је оздравио, и из захвалности према Светом Василију своме најстаријем сину дао је име Василије.

У Црној Гори већ сто година добро се зна за несмотрену мајку која је кољевку са бебом оставила на бедему изнад манастира. Немирна беба преврнула је дрвену колевку која је пала са висине од преко седамдесет метара. Али, иако се кољевка разбила у парампарчад, беба је чудом остала жива и потпуно неповријеђена!

У Острогу се чува и запис о казивању Радомира Пантовића из села Градца, сачињен 13. јула 1961. године у Горњем манастиру.

„Године 1949. био сам тешко оболио. Услед те болести изгубио сам и моћ говора. Сви напори да се излечим и да ми се говор поврати, били су узалудни. Тада мој отац ријеши да ме води у Острог. Уз велики труд мога оца и уз моје невоље, стигли смо у Горњи манастир, гдје смо приступили Свецу. Ту ми је калуђер читао молитву. Послије молитве остао сам да мало заспим у цркви. Легао сам и заспао. Када сам се пробудио, био сам потпуно здрав. Ништа нисам осјећао да ме боли и, на моју велику радост, могао сам да говорим. Не мало били су изненађени калуђер и мој отац, али и други који су ту били присутни. Послије тога, сви заједнички заблагодарисмо Богу и Светом Василију, који ми подари исцељење. Са својим оцем вратих се кући здрав и весео. Следеће године дошао сам да захвалим Светитељу, што и сада, после десет година, чиним, и чинићу док сам год у животу и будем у могућности. Долазићу у Острог на поклоњење и захвалност великом чудотворцу, Светом Василију“.

И ово је из монашких биљешки: „Мјесеца септембра 1956. године дође на поклоњење Св. Василију Драго Чабаркапа из села Вруље, код Пљеваља, и исприча:

– Пре две године био сам много болестан од стомака. Обраћао сам се љекарима у Пљевљима, Пријепољу и Сарајеву. Љекари су били у недоумици у погледу моје болести. На крају су открили да је по среди чир у стомаку. Послије свега, љекари су ми предложили да дођем у болницу и да тамо одлежим 20 дана, а потом ће ме по писменој сагласности мојој и мојих родитеља, оперисати. Упркос тешким боловима који су сваког часа бивали неподношљивији, на операцију нисам пристао. Отишао сам кући. Чим сам дошао кући легао сам у постељу, од које се нисам никуд могао макнути. Исте године, у марту, налазећи се у болесничкој постељи, уснио сам један необичан сан.

Наиме, сањам да путујем једним путем, мени уопште непознатим. Због непознатости пута беше ме ухватио велики страх, који се удвостручи када са тог пута скренух ка једној малој пећини, која беше испуњена мраком. Изненада, у њој се појави један (мени непознат) човек и запита ме: Зашто плачеш? Ја му одговорих да ме је страх, јер немам никога са собом. Тада ми он рече да пођем с њим. И ја пођем. Путујући с њим, дођох до једних малих врата, која бијеху затворена. Непознати човјек их отвори и ми обојица уђосмо унутра. Просторија беше лепа и врло светла, мада нигде лампу нисам видио. Тада ми он рече: Овдје ћеш ти ноћити. Ово је дом Светог Василија…

Послије ових ријечи ја се пренем из сна, дубоко потресен оним што сам снио. Сан сам одмах испричао својим родитељима, који се сагласише да одмах пођем у Острог. Тако се ја са мајком, мада тешко болестан и исцрпљен, упутим први пут у Острог. У Острогу сам преноћио код Свеца две ноћи, уз свакодневно читање молитви. Мени одмах буде боље и послије два дана, ја готово потпуно здрав пођем весео и здрав својој кући. А радост мојих родитеља била је безгранична.

Чудо неактивиране гранате током њемачког напада

За вријеме Другог свјетског рата, у фебруару 1942. године, Њемачка војска је бомбардовала Острог манастир у Црној Гори једном бомбом из топа која је ударила у камени зид изнад Горњег манастира, разбила врата цркве Светог крста, али није експлодирала, већ се разбила на два дијела.
Каснијим вјештачењем се утврдило да је граната била потпуно исправна, а према општем вјеровању, Свети Василије Острошки није дозволио да она експлодира и уништи манастир. Ова граната се и дан-данас чува у Горњем манастиру.