Магија у Стамболу, на Босфору

Илијана Божић
Магија у Стамболу, на Босфору

“А какво је свитање у Стамболу! Казати се не може. То нит сам прије тога видио, нит ћу икад више видјети. Небо порумени па сиђе на земљу, има га за сваког, за богата и за сиромаха, за султана, за роба и за хапшеника”.

 

 

 

 

И заиста, Андрић је био у праву када је одушевљење древним градом исказао овим ријечима. Најљепши дани на Истоку започињу пловидбом по Босфору уз пратњу и звуке галебова, уз мирис мора. Пловећи мореузом осјећате се као да лебдите између Европе и Азије. Са свих страна гледате невјероватно лијепе брежуљке, а ситни везови на фасадама, као и архитектура вила одводе вас у један потпуно другачији свијет. Поглед пада на једну од посљедњих адреса отоманских владара, на поносну Доламбахче палату. Када погледате на другу страну, задивите се изгледом сликовитог Ортакоја и истоимене китњасте, барокне џамије, смјештене на самом доку, од које сеже романтични поглед ка Босфорском мосту. Њен положај на рту, са бродићима који стоје или крстаре мореузом, чини је једном од вјечних разгледница истанбулског вилајета. Задивљени остајете погледом на прелијепа предграђа са древним вилама, док кејом шетају његови становници. Тврђава Румели као да чува древне тајне у старим зидинама које нас магично привлаче да завиримо у њихове одаје. Крећући се од Босфора ка старом дијелу града, док у рукама носите неколико сланих пецива, незаобилазна је посјета Топкапи палати, која је некада била главна резиденција отоманских султана. Иза њених топовских врата крију се рајски вртови из којих допире цвркут папагаја и шум грлица. Двориште води до чувеног Харема, који нас враћа у давна времена. Док старим градом шетате уживате у пригушеној свјетлости шарених фењера и лампи. Мирис чајева и зачина, шаренило ћилима ствара бајковит осјећај који се ријечима не може описати. Бакарне џезве, порцеланске чиније за чај, разнолики ћупови, мале шоље за кафу исцртане најљупкијим шарама маме сваког пролазника. Авантура је у Истанбулу загарантована, па тако док пјешачите до станице са које је кренуо чувени “Оријент експрес” за вама трче продавци парфема и разних дрангулија, који настоје да се цјенкају док не продају оно што нуде. Пустоловина се наставља док журним корацима прелазимо Галата мост и улазимо у подземни тунел, станицу за улицу Таксим. Мали музеј под земљом из којег нас црвени трамвајем превози из једног свијета у други, из традиционалног у модерни Истанбул. Излазећи из подземља на Таксиму нас запањује гужва и граја. Модерне грађевине стварају утисак да нисмо у Стамболу, на Босфору, него у Бечу, у срцу Европе. Док зачуђено посматрамо бутике и продавнице најукуснијих турских специјалитета, баклава разних укуса и рахат-локума крај нас пролази мали, црвени трамвај. Једино он смије да вози шинама Таксима, а нас пребацује у свијет лисабонских улица којима пролазе препознатљиви трамваји. У Турску нас враћа укус баклаве и звуци турске пјесме и мелодије, који допиру од уличних пјевача. Град у који је свако добродошао представља више свјетова у једном. Истанбул има срце и душу те му ни ријеке туриста које се разлијевају његовим улицама не одузимају чар.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана