Лајпциг: Град липа, Гетеа и Лужичких Срба

Најстарија успомена из Лајпцига јесте слика из Ауербаховог подрума. Тог октобарског дана 1998. године обрео сам се у славном локалу послије књижевне вечери на коју ме је позвало лајпцишко књижевно удружење.

Са постаријим источнонемачким писцима пио сам црно пиво и дискутовао о Југославији, пише Владимир Дедовић за Дојчевеле..

Град духова

У подруму са намјештајем од тамног дрвета осим нас није било никога. По лоше освијетљеним улицама у центру ту и тамо би хитрим кораком прошао понеко. Град као да није био жив.

Домаћин ми је објаснио да је од пада Берлинског зида Лајпциг доживио значајну депопулацију. Историјски рекорд од 700.000 становника забиљежен је 1930. Други свјетски рат је драстично смањио број грађана. Осим тога, када је Лајпциг припао совјетској окупационој зони људи су почели интензивно да напуштају град.

Лајпзиг се шездесетих опоравио па је чак и у крутом источноњемачком систему поново достигао број од 600.000 становника. Али пад Берлинског зида је за град значио почетак утрке најмлађих и најспособнијих у правцу Запада.

Када сам га посјетио, нешто више од осам година послије догађаја који је означио смјену епоха, из града и околине се већ иселило двестотинак хиљада људи.

Сјећам се да су медији постављали питање да ли Лајпцигу има спаса. Свуда напуштене зграде, упозорења на фасаде које могу да се одроне и некога убију.

Касније сам, читајући о историји града, сазнао да то није био први пут да Лајпциг имплодира. За вријеме тридесетогодишњег рата у 17. вијеку, варош од двадесетак хиљада становника изгубила је трећину становништва.

Деведесетих, из Лајпцига сам понио неку врсту туге – као да је град био биће на умору. Сада мислим да је понекад може да буде и права привилегија да се неки градови упознају на њиховом историјском минимуму. Јер је мој слиједећи долазак у Лајпциг, десетак година касније, донио искрено чуђење.

Васкрсли Лајпциг

Ријетки су градови на њемачком истоку који су доживели такву врсту препорода. Зачуђен сам сишао на обновљеној жељезничкој станици, највећој те врсте у Европи. Њен историјски шарм који потиче из епохе прије Великог рата спојен је са модерним дизајном. Овдје ће људи радо силазити када стигну овај град, помислио сам.

Ходао сам улицама које су одлагале своју оронулост као стару одјећу. Центар је живнуо, историјска супстанца пломбирана као код доброг зубара и уредно окречена.

Наравно, најпознатија грађевина је била и остала Црква Светог Николе. Послије проповиједи у тој цркви, 1989. су дисиденти први пут у Источној Њемачкој организовали демонстрације. “Без насиља”, узвикивали су демонстранти полицијским чуварима и агентима источноњемачког режима.

Демонстраната је било све више, а агената све мање. Био је то увод у мирну револуцију и поновно уједињење Њемачке.

Навратио сам и до Ауербаховог подрума. Ни трага оној нултој тачки укупне историје овог локала. Једва се проналазио сто. Много језика око мене. Прије десет година су ријечи неколицине људи одзвањале празним одајама, а сада је под сводом пенушао вавилонски жамор.

Гости су могли да се смјесте у једну од четири одаје – Подрум са бурадима, Гетеова соба, Лутерова соба и Стари Лајпциг – или у Велики подрум који је дограђен 1912.

Ауербах и Фауст

Овај локал у којем се точило вино изградио је у 16. вијеку човјек који је дошао да студира на једном од најстаријих њемачких универзитета – основан је 1409. Тај човјек је послије студија филозофије и медицине остао у граду.

Звао се Хајнрих Штромер, постао је ректор Универзитета, али у граду је био познат по мјесташцу у којем се родио, па су га сви звали доктор Ауербах. Он је изградио Ауербахов двор и у њему од постојећег подрума направио вински подрум који ће постати најчувенији локал њемачке књижевне историје.

Трогодишње студирање у Лајпцигу одлучујуће је утицало на Гетеа. Залазио је често са друштвом у Ауербахов подрум, који је у години Гетеовог доласка у Лајпциг, 1765, био већ 227 година стар.

А дрвене зидове су добрих 140 година красиле слике које ће постати важне за историју свјетске књижевности. На првој је астролог, чаробњак, неки кажу и хохштаплер Фауст пијанчио са студентима, а на другој је јахао винско буре.

Гете је легенду о Фаусту сусрео још у дјетињству јер је извођена као луткарска представа на вашарима. Стварна личност историјског Јохана Георга Фауста је изазивала контроверзе још за живота, на прелазу из 15. у 16. вијек.

Свештенство га је мрзило сматрајући да је надрилекар и опсенар који заводи људе. Други су хвалили његове хороскопе и предвиђања.

Међутим, када је пронађен мртав у једном хотелу, унакажен експлозијом, јер је вјероватно претјерао у алхемијском истраживању опасних супстанци, зачела се легенда о пакту са Ђаволом. Слиједе хронике, књиге, усмена предања.

Гете је са својим дјелом означио врхунац приче која је постојала вијековима.

Када је написао први дио Фауста, у њему је овјековјечио је Ауербахов подрум, а град својих студентских журки почастио је стиховима: “Мој Лајпциг је вредан хвале! Он је мали Париз што образује своје људе.”

Блистава прошлост

Прва њемачка пруга је спајала Лајпциг и Дрезден. Прве дневне новине на планети изашле су тамо. У том граду су стварали Јохан Себастијан Бах и Феликс Менделсон који је овдје основао Конзерваторијум, прву њемачку високошколску музичку установу. Једно овакво име би било довољно да прослави град, два су већ чудо.

Али нису само музе повремено благосиљале ово мјесто, историјска кланица га такође није заобилазила. Недалеко од града је погинуо шведски краљ Густав Адолф. Наполеон је код Лајпцига доживио одлучујући пораз прије прогнанства на Лабу.

“Битка народа”, за коју кажу да је највећа битка у историји чјовечанства, са 600.000 војника на бојном пољу, донијела је 1813. смрт или рањавање око сто хиљада људи на обије стране.

Загледамо ли се дубље у коријене града и његовог имена, открићемо, као у многим мјестима на истоку Немачке, словенске почетке. Насеље Лужичких Срба названо је по дрвету које се и ту одувијек звало липа, па је споменуто у писаним изворима 1015. као Урбс Либзи, а Пољаци и Лужички Срби су га звали Липск.

Неколико вијекова је прошло док словенска ријеч није изговорена као Лајпциг.

Од коња до књига

Размишљао сам о овоме када сам трећи пут дошао у Лајпциг. Било је прољеће 2010.

Одсјео сам у јужном дијелу града, које је некада било село Лужичких Срба звано Коневиц. Морао сам да помислим на Коњевић поље, село код Братунца на Дрини. Или на Коњарник. Или на Коњиц. И био сам у праву, село које је данас једна од најпознатијих градских четврти Лајпцига, звало се у ствари на језику Лужичких Срба Коњовица.

Послије припајања граду, ова четврт је нагло расла. У Другом свјетском рату је као и цијели град поприлично страдала. Али у њему је постојала биоскопска традиција. Њемачка ријеч Lichtspieltheater – позориште свјетлосне игре, једва да се још употребљава за биоскоп – али је неодољива њена поетска снага.

Управо је такав биоскоп настао у Коневицу 1912.

Затворен је, као и већина сличних мјеста у граду, почетком деведесетих. Али грађани су основали удружење за очување биоскопа. Успјели су. УТ Коневиц је постао једно од главних окупљалишта младих у граду.

Лајпциг је један од градова са најдужом сајамском традицијом, а због мноштва издавача и графичких предузећа у 19. вијеку, град су у иностранству звали City of Books.

Сајам књиге који се одвија с прољећа, много је живљи и занимљивији од сајма у Франкфурту, који јесте највећа свхетска берза лиценци, али је постао масовка без душе. У Лајпцигу цели град дише са Сајмом књиге.

У Коневицу сам те године видио једну од најзанимљивијих књижевних вечери – у фокусу су били Србија и балканске књижевности. Импресионирао ме број младих људи у публици, који су дошли на књижевно вече као на рок концерт.

Наличје успјеха

Док ово пишем, читам у њемачким вијестима да се група екстремних љевичара у Коневицу данима сукобљава са полицијом. То је наличје лајпцишког бума, џентрификација која разједа алтернативну сцену и изазива револт дјевојака и младића који су запосјели напуштене зграде.

Исто се десило и са фудбалом. Најбољи клуб у граду је РБ Лајпциг, али он има традицију од свега 11 година. Новац аустријског произвођача енергетских напитака Ред Була створио је од нижеразредног клуба вицешампиона Бундеслиге.

Клубови као што је ВфБ Лајпциг, који је 1903. освојио прву титулу њемачког фудбалског шампиона, упркос сјајној прошлости, нису преживели улазак у епоху фудбала као немилосрдног бизниса.

Лајпциг је очито постао фенси. Посљедњих десет година то је град са можда највећим растом броја становника у цијелој Њемачкој. Да сам барем то могао да знам оне јесени прије 22 године, па да кажем оној утученој господи у празном Ауербаховом подруму – градови попут Лајпцига не умиру. Они сами себе поново измисле.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.