Изолована заједница усред Индијског океана која живи ван модерног доба

Смрт америчког туристе који је илегално посјетио изоловано острво Северни Сентинел како би приповједао о хришћанству привукла је пажњу свијета на повучене становнике овог малог острва. Његови упорни покушаји да допре до становника ове мале заједнице завршили су се кобно, али су тада сви сазнали за постојање овог острва и кренули више да истражују о њему.

Његови становници једна су од ријетких потпуно изолованих група које су остале на свијету, а ту изолацију дијелом дугују географском положају.

Сјеверни Сентинел је мало острво, удаљено од главних бродских рута, окружено плитким гребеном без природних лука, дијелом због заштитних закона које спроводи индијска влада, а дијелом због сопствене жестоке одбране свог дома и своје приватности.

Међутим, нису потпуно без контакта са цивилизацијом, јер су током посљедњих 200 година странци посјетили острво неколико пута и то се често завршавало лоше за обје стране.

Племе Сентинелци
Према попису из 2011. године и на основу процјена антрополога, на острву Сјеверни Сентинел вјероватно има негдје између 80 и 150 људи, иако би могло бити чак 500 или само 15.

Сентинелци су повезани са другим домородачким групама на Андаманским острвима, ланцу острва у индијском Бенгалском заливу, али су довољно дуго изоловани да друге Андаманске групе, попут Онгеа и Јарава, не могу да разумију њихову језик.

На основу једне посјете једном Сентинелском селу 1967. године, познато је да живе у колибама са косим крововима. Они граде мале, уске кануе на подножју, којима маневришу дугим моткама у мирним водама унутар гребена. На тај начин они пецају и убијају ракове за исхрану, али њихова исхрана се заснива још и на дивљем воћу које расте на острву. Ту живи и ситна дивљач потуп свиња, али и птице и галебови чијим се јајима такође хране. Они се од сваке изненадне и недозвољене посјете бране луком и стријелом, као и копљима и ножевима, а иако су странци упознати са том чињеницом, упорно покушавају да окушају срећу и узнемире ову заједницу.

Странцима није познат ниједан од сентинелских језика; антрополози обично истичу да људе називају именом које користе за себе, али нико изван острва Сјеверног Сентинела заправо не зна како Сентинелци себе називају. Оно што је поуздано познато је да им није стало до друштва, а то су јасно изразили и без заједничког језика, у чему их је подржао и закон индијске владе. Сваки контакт са странцима би био кобан по њихово здравље, будући да никада нису били изложени вирусима и болестима којима јесте остатак свијета.

Зашто Сентинелци не воле посјетиоце?
Оно што је познато о првим открићима заједнице јесте захваљујући посади брода источноиндијске компаније. Брод је пловио поред острва Сентинел и угледао свјетла која су блистала на обали. Како су били на мисији хидрографског истраживања, нису имали разлога да стану, тако да су Сентинелци остали неометани скоро цијели вијек, све док се индијски трговачки брод по имену Нинива није насукао на гребен. Чак 86 путника и 20 чланова посаде успјели су да пливају и прокрче пут до плаже гдје су боравили три дана, а онда су Сентинелци одлучили да је уљезима било доста боравка, те су их напали луковима и стријелама.

Путници и посада Ниниве одговорили су штаповима и камењем, а преживјеле чланове посаде спасила је Краљевска морнарица.

Експедиција Видала Портмана
Портман је постао официр задужен за Андаманце 1879. године и више од 20 година је документовао пацификацију племена у тој области. Портман је кренуо да "цивилизује" племена, чак и ако је то значило употребу силе. Ова жеља је брзо прерасла у узнемирујуц́е отмице, болест и смрт. Портман је писао о путовању са Европљанима и групом осуђеника на острво Сјеверни Сентинел 1880. године. Послије вишедневне потраге, Портманови људи су заробили шест острвљана - старијег мушкарца и жену и четворо дјеце. Киднапована група одведена је у Порт Блер, главни град Јужног Андаманског острва "у интересу науке". Муж и жена су брзо преминули због слабо развијеног имунитета, а дјеца су враћена иако ни то није било безбједно по друге острвљане.

Историјски сусрет
Антрополог Трилокнат Пандит је први пут кренуо да појсети острво Сјеверни Сентинел 1967. године као дио групне експедиције која се интересовала за истраживање домородаца. У почетку су се Сентинелци скривали у џунгли од својих посјетилаца, а касније су их гађали стријелама. Антрополози су на своја путовања понијели и поклоне како би покушали да остваре контакт са домаћинима.

У јануару 1991. дошао је тренутак када је острвљанин Сентинела дошао до чамца и узео поклон који му је уручен. У фебруару те године Сентинелци су се укрцали на чамце посјетилаца и покупили пуне вреће кокоса. Оваква путовања никада нису узнапредовала и постала учесталија, баш зато што су неки посматрачи и научници указали на штету коју би могли да нанесу.

Посљедњих година острвљани су били склони непријатељству, што свједочи и случај од прије неколико година са америчким држављанином, преноси она.рс.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.