Град Марије Терезије: Суботица, оличење мађарске сецесије у Србији FOTO

Сенћанским путем па Улицом Ђуре Ђаковића од Аутобуске станице стиже се брзо до пјешачке улице Корзо.

Зграда Соколског дома, изграђена 1933, показује међуратну склоност јасним линијама и монументалности. Суботичани је зову “Јадран” јер је ту деценијама био смјештен биоскоп. Привремено је ту позориште. Историјско позориште је 2007. срушено, што је изазвало жучно негодовање. Од тада је на том мјесту вјечно градилиште које Суботичанима иде на живце.

Али је зато Палата Рајхл у близини Соколског дома у пуном сјају. Када је 1904. мађарски архитекта Ференц Рајхл подигао своје ремек дјело – сопствену приватну палату – она је одмах постала величанствени примјер мађарске сецесије. Фасада палате у којој је данас смјештена галерија модерне умјетности дјелује као окамењена лијепо извезена народна ношња.

Када идете улицом која води од зграде на којој пише Жељезничка Станица - Vasút`llom`s до Рајхлове палате стари дрворед вам се може учинити као почасни шпалир. Још ако у паметном телефону пронађете Клавирску сонату Беле Бартока – десиће вам се да без опијата пођете на трип.

Суботичка Скадарлија

Опет смо на почетку улице Корзо са Соколским домом иза леђа. Скрећемо у прву улицу десно – Матије Корвина. Вријеме је за кафу. Улица названа по мађарском краљу је заиста – краљевска. Неколико кафеа и ресторана у лијепо реновираним зградама и обавезни дрворед, новогодишња свјетлосна декорација која, као и другдје у Србији, остаје све до прољећа – све говори у прилог тези да је ово главна улица за излазак у Суботици.

Кафе Бос је нека врста суботичке “бечке кафане”. Овај кафе има прелијепу башту и наслоњен је на задњи дио Рајхлове палате, што му уз несумњиво добро уређен ентеријер даје елегантни шарм.

Овдје можете затећи и понеког познатог Суботичанина. Па и оног најпознатијег – Звонка Богдана. Он је додуше рођен и одрастао у Сомбору, али је суботички зет и живи овдје од 1980. У кафеу живахни доајен тамбурашког штимунга ужива у својој кафи и кубанској цигари, док га његови суграђани у пролазу поздрављају, а конобар ортачки запричава.

Само неколико метара од кафе у истој улици је једна од продавница Винарије Звонко Богдан. Њен излог, мада модеран, зрачи истим оним варошким духом који је опеван у Богдановим пјесмама – вина су му питка као и “писме буњевачке”.

Поносна варош

Упутимо ли се опет на Корзо, можемо, а не морамо, да препознамо фасаде здања која су Суботицу с краја 19. вијека од паланке претворила у богату и напредну варош. Једно од њих је и Војнића палата – елементи француске ренесансе, цвијетне готике и Жолнаи керамике. Та украсна керамика поред Рајхлове палате и Градске куће у Суботици краси још 1.000 грађевина у Европи – међу којима су и зграда Мађарског парламента или Хотел Москва у Београду.

Иначе Војнићи – буњевачка племићка лоза – уградили су 1893. у ту своју палату и лифтове. Неколико бројева даље, у такође фасцинантној згради познатој по историјском имену Хотел Адолфа Халброра, подигнутој 1897. у приземљу се смјестила њемачка дрогерија “дм”.

Напослијетку, пред очима нам је највећа и вјероватно најљепша грађевина Суботице – Градска кућа. Настала је између 1908. и 1910. Али је најбољим мајсторима тог времена требало још двије године да јој по плановима архитектонског двојца Марцела Комора и Дежеа Јакаба из Будимпеште украсе унутрашњост. Основне линије украса су у ствари стилизовани цвијетови лале, али и срца или паунова пера. Међу њима су и масонски симболи.

Осим за градску управу, грађевина је била намијењена и за градску кафану, полицију и – затвор. Шта ли су мислили суботички преступници који су се први обрели иза решетака најљепше градске грађевине?

Кров Градске куће је покривен такозваним бибер цријепом из споменуте печујске фабрике Жолнаи, а један од два торња засијенио је по висини торњеве свих богомоља у граду. У приземље историјске зграде се инфилтрирао Мекдоналдс.

Трг испред главног прочеља Суботичани називају Мајмун плац. Ту је, кажу урбане хронике, на штанглама и клупама блејало неколико генерација – од првих хипика до посљедњих панкера.

Свакако је вриједна спомена и зграда Градске библиотеке, чији балкон на прочељу држе атланти, коју је саградио Рајхл крајем 19. вијека. Једни кажу у еклектичком, а други у необарокном стилу.

Вишезначна историја

Данашње име Суботице први пут је забиљежено 1653. Сматра се да је настало по српској и хрватској ријечи за шести дан у недјељи.

Постоји и друга прича о имену града. Човјек по имену Јован Ненад је, послије катастрофалног мађарског пораза од Османлија у Мохачком боју, себе прогласио царем Срба. Седиште његовог краткотрајног царства (1526-1527) је била управо Суботица – а његов благајник, неки би данас рекли министар финансија, звао се Субота Врлић.

Ваљда би био ред да се град зове царски а не благајнички – Јованово, Ненадовац, или можда Црнојево – јер су Јована Ненада називали и “црни човјек”, једни кажу због великог младежа, други због претпостављеног рођаштва са Црнојевићима.

Како год, у новоствореној јужнословенској Краљевини послије Великог рата цар Јован Ненад добија почасно споменичко мјесто пред Градском кућом. Када су 1941. Хортијеве трупе ушле у Суботицу, споменику у граду није више било мјеста. Национално буђење Срба с краја осамдесетих је довело до поновног постављања споменика на старо мјесто 1991.

Мађарско име Сабадка (Сзабадка) је повезано са историјским именом града из 1391. – Забадка. “Сзабад” је на мађарском слободан. Тако је Суботица за Мађаре у ствари Слободица. Ваља напоменути да је град у историји носио двестотинак различитих имена од којих је значајно и оно Мариа-Тхересиополис, Град Марије Терезије.

Из Енциклопедије мртвих

Већинско становништво се мијењало. Најприје су то били Мађари. Послије доласка Османлија који су владали од 1542. до 1686. у граду је све више Срба. Послије одласка Турака, у град се из Далмације досељавају Буњевци. Забиљежено је да су они 1868. у граду апсолутна већина са 50.000 душа. Пола вијека касније већина су – Срби. Послије Другог свјетског рата сваки други становник Суботице је опет Мађар. Деведесетих су из Суботице бјежали Хрвати. Зна се и зашто. Али град је остао жилаво мултиетничан.

Суботичка Синагога је драгуљ мађарске сецесијске архитектуре. Креирали су је већ споменути Комор и Јакаб. Пред синагогом је спомен-плоча која подсјећа на хиљаде овдашњих Јевреја који су побијени по нацистичким логорима.

Међу њима је био и Едуард Киш, отац једног од најзначајнијих српских и југословенских књижевника 20. вијека, Данила Киша. Биста иза Градске куће подсјећа на чињеницу да је Данило Киш рођен у том граду 22. фебруара 1935. Овог фебруара Киш би напунио 85 година.

Љепота из шахта

У Улици Димитрија Туцовића можете се скоро спотаћи о бронзану фигуру водоинсталатера који излази из имагинарног шахта. То ме подсјећа на споменик чистачу у Ахену или носачу у Истанбулу.

А на крају Улице Цара Душана мушка фигура једном руком придржава пропелер, а другом бицикл. То је споменик Ивану Сарићу, који се бавио бициклизмом, али је у граду и земљи бесмртну славу стекао када је свега три године послије браће Рајт 1910. авионом који је сам конструисао полетио са суботичког хиподрома.

На једном споменику, који још не постоји, а био би посвећен матуранту овдашње гимназије, који је на оном Мајмун плацу својим вршњацима говорио стихове – пјеснику Стевану Раичковићу, били би уклесани стихови:

Ја не пишем ово за тебе и њега
Већ за оног што ће доћи после свега.

Католичка Црква Свете Терезе Авилске је настала крајем 18. вијека. Њу тренутно санирају, од врха до дна прочеља се види напрслина.

Одмах до цркве је спомен-костурница у којој су сахрањени ослободиоци Суботице из 1944. Међу њима је и Јован Микић Спартак, међуратни првак Југославије у троскоку и учесник олимпијских игара у Берлину.

У самом центру је Фрањевачки самостан, а свега неколико стотина корака даље српска православна Црква Светог Вазнесења Господњег, која је нешто скромнијих димензија.

Бачко небо

Када се огладни од толико историје, онда је прва адреса у граду баш у близини православне цркве – ресторан Батес. Газда код којег сам одсео, стари Суботичанин, објаснио ми је, све бачки пјевушећи, да је то био надимак оца власника ресторана.

Када уђете, запљусне вас домаћинска Бачка – столови са карираним столњацима, креденци са предметима из давних времена, стара пећ која заиста ради. Госпођа од својих осамдесетак година, изгледа стални гост, постројава младе конобаре, објашњавајући им какву температуру би супа морала да има. Врела али не и кључала. Просиједи господин за другим столом пијуцка своје вино.

Након исцрпних консултација са конобаром, наручујемо киселу јагњећу чорбу. И са првом кашиком узлећемо у бачко кулинарско небо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.