Земља која је укротила корону: Имају чак четири вакцине, али то мало ко зна

Вакцине које праве неке друге земље – попут Кине, Индије и Ирана ријетко се спомињу, осим ако се не критикује или доводи у питање њихова ефикасност и безбједност, док се о земљи која је већ деценијама медицински шампион и која паралелно ради на чак четири вакцине против короне готово уопште не прича. У питању је Куба.

Зато је непримјећено прошла вијест да су Куба и Иран склопили споразум о сарадњи на вакцини против коронавируса. Конкретно, кубански државни Институт за вакцинацију "Финлеј" објавио је почетком мјесеца да је потписао споразум о сарадњи са иранским институтом на испитивању најнапредније од четири кубанске вакцине – соберане 2.

Споменута кубанска вакцина успјешно је прошла другу фазу клиничких испитивања, а трећа и посљедња фаза спроводиће се исто на Куби и у Ирану – осим на 150.000 становника Хаване, вакцина ће се тестирати и на 50.000 добровољаца у Исламској Републици Иран. При томе је занимљив разлог зашто се Хавана одлучила баш за Иран – Куба се успјешно изборила са короном, толико успјешно да нема довољно заражених становника за тестирање вакцине. Због тога су се окренули Ирану, гдје је стопа заражених највиша на читавом Блиском истоку.

Звучи ли то мало необично, пише СД, да једна сиромашна земља попут Кубе не само што развија своје вакцине већ у потрагу за зараженима иде на друге континенте пошто нема довољно својих заражених? Можда и звучи, али зато Куба и јесте феномен данашњег свијета.

Револуција из 1959.

За почетак мало статистике. Куба, земља са 11 милиона становника, средином јануара имала је 18.443 заражена и 173 умрла. Један од разлога тако ниског броја заражених и умрлих је што је Куба острво, што олакшава борбу против короне, али то није главни разлог. Главни је – врхунска кубанска медицина.

Разлог зашто једна сиромашна земља има супериорно здравство лежи у комунистичкој револуцији из 1959. која је потпуно преобразила Кубу и главни нагласак ставила на стварање врхунског (и бесплатног) школства и здравства.

14 одсто БДП-а за школство

О том револуционарном подвигу говоре и бројеви: Према подацима УН-а, Куба је са издвајањем од 14 одсто БДП-а за образовање била суверено прва на свијету. Чак ни скандинавске земље – појам за образовање – не дају више од 7,8 одсто БДП-а за школство.

Упркос 60-годишњем америчком ембаргу, најдужем у историји човјечанства, који је девастирао животни стандард становништва, кубански званичници нашли су начин да им ђаци уче уз најсавременију опрему и компјутере.

Униформе и оброци у школама бесплатни су за све, а студентима из удаљених области држава покрива трошкове превоза, смјештаја и хране за све вријеме студирања. Укупно је у образовном систему Кубе запослено више од 400.000 људи, а половина од 150.000 кубанских учитеља су магистри. На тај начин, чак двије трећине Кубанаца има неко више образовање, што кубанско друштво чини једним од најобразованијих на свијету.

При томе је нарочита пажња усмјерена на развој студија медицине, захваљујући чему је кубански здравствени систем међу најбољим на свијету. То кажу и стручњаци – на основу индикатора попут очекиваног животног вијека и морталитета новорођенчади, Куба стоји раме уз раме са најразвијенијим индустријским земљама.

Примјера ради, као што је по ниској смртности дјеце (4,6 на 1000 новорођенчади) Куба не само првак Трећег свијета, него је чак и испред САД – у обе Америке само Канада има (незнатно) нижу стопу смртности дјеце – тако и са очекиваним животним вијеком од 79 година Куба далеко предњачи пред другим земљама Латинске Америке (сусједни Хаити има очекивани вијек од 63 године) и Трећег свијета, а у рангу је с развијеним земљама Запада.

Револуционарни љекари

Куба има најразвијеније јавно здравство у Латинској Америци, као и далеко највећи број љекара по глави становника – још прије десет година број квалификованих љекара на Куби премашио је 70.000 (комплетна Африка их је тада имала 50.000), а на кубанским универзитетима тренутно студира 25.000 будућих доктора медицине.

Студирање је бесплатно, а здравство и медицинска технологија су на високом нивоу. Осим што сваки Кубанац има бесплатну здравствену заштиту, Куба је основала и љекарски контингент "Хенри Ривс" који одлази у земље Трећег свијета и места природних и биолошких катастрофа нудећи љекарску помоћ – од борбе против колере након земљотреса на Хаитију до борбе против еболе у западној Африци.

Звучи необично, али је истина: уз цигаре, рум и шећерну трску, управо су љекари главни кубански извозни артикал. Баш они су прошлог прољећа помагали Италији. Прије Италије, кубански љекари су помагали Венецуели, Никарагви, Јамајци, Суринаму и Гренади.

"Ми нисмо суперхероји, ми смо револуционарни љекари. Сви се бојимо, али морамо да испунимо своју револуционарну дужност", изјавио је тада, по доласку у Ломбардију, 68-годишњи кубански стручњак за интензивну његу Леонардо Фернандез, коме је долазак у Италију био осма мисија у свијету: прије тога се борио против еболе у Либерији.

Возач нортона 500

У ширем смислу, кубански здравствени систем дугује Комунистичкој партији Кубе и њиховим приоритетима. У ужем смислу, пак, велике заслуге има један аргентински љекар који је најбоље године свог живота и своје каријере провео на Куби.

Не, није ријеч о доктору Ернесту Че Гевари, већ о његовом најбољем пријатељу из младости, шест година старијем доктору и биохемичару Алберту Гранаду Хименезу, оцу модерне медицине и биолошких наука на Куби.

Зашто су два аргентинска љекара изабрала баш комунистичку Кубу да тамо остваре своје друштвене идеје – један на политичком, а други на медицинском пољу?

Одговор лежи у њихову заједничком мотоциклистичком путовању из младости кроз Латинску Америку, по којем је 2004. снимљен филм "Дневник мотоциклисте". То путовање двојице пријатеља из више класе почело је 1951. године на Гранадовом мотору нортон 500, од миља названом "Подероса II", који се непрестано кварио.

Возио је махом Гранадо, док је Че био сувозач. На путу кроз Аргентину, Чиле, Перу (гдје су неко вријеме остали и помагали губавцима у Сан Паблу), Колумбију и Венецуелу прошли су 33.000 километара и доживјели трајну трансформацију својих личности: од привилегованих младића жељних забаве постали су озбиљни људи, свјесни шире друштвене реалности.

Заклетва у Андима

Че Гевара никада није тајио да га је управо то путовање с Гранадом усмјерило ка идејама комунизма и одредијило његов живот. Видјевши својим очима биједу и јад у којем живе латиноамерички народи – као љекари нарочито су били шокирани спознајом да сиромашни слојеви немају приступ ни основној медицинској њези - млади Че се негдје у Андима заклео да ће живот посветити борби против капитализма.

Двојицу пријатеља посебно је погодила посјета руднику бакра Чукицамата на сјеверу Чилеа, у власништву америчке компаније Анаконда копер, гдје су видјели рударе са тешким плућним болестима који су мукотрпно радили за мале паре. Сусрети с "презренима на свијету" широм континента дјеловали су као окидач на обојицу путника: Гранадо је увидео да изван више средње класе постоји свијет којем је здравствена њега недоступна и коме он може да помогне, док је Гевара одлучио да се позабави узроцима такве биједе које је видио у капитализму.

Оснивач Медицинског факултета

Два пријатеља потом се нису срела осам година. Остатак педесетих Че проводи у Гватемали, Мексику и на Куби – гдје је био један од главних команданата Кастрове револуције из 1959. године, а потом кључни министар кубанске комунистичке владе и шеф кубанске централне банке. Гранадо 1955. одлази у Италију, гдје је добио стипендију.

Након побједе кубанске револуције, Че Гевара је позвао Гранада у Хавану. Овај је први пут посјетио Кубу 1960. године, а већ 1961. се тамо преселио са породицом, поставши професор биохемије на Медицинском факултету Универзитета у Хавани. Исте године је основао Институт за претклиничку науку, а 1962. године с групом колега оснива Медицински факултет на Универзитету Сантијаго, други на Куби, након оног у Хавани.

На том факултету Гранадо ће предавати све до 1974. године, а управо из тог раздобља датирају његове заслуге за велики број високо обучених лекара на Куби.

Након 1974. Гранадо се више посвећује биохемији – докторира из биолошких наука и учествује на свјетским конгресима из генетике у Москви и Лењинграду, а крајем осамдесетих један је од оснивача Кубанског генетичког друштва и његов први предсједник.

Сви ти вишегодишњи напори Алберта Гранада дали су значајне резултате. Сиромашна земља Трећег свијета постала је медицинска велесила, која се у управљању корона-кризом сврстава међу најуспјешније државе на свијету и која је у стању да своје становништво вакцинише сопственом вакцином.

На неки начин, пише СД, Гранадо је Че Гевара који се остварио кроз медицину. Комунистичка утопија Фидела Кастра и Чеа остварена је барем у оном сектору за који је био задужен Алберто Гранадо.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.