САД деценијама скривају страшну нуклеарну катастрофу

Агенције
САД деценијама скривају страшну нуклеарну катастрофу

Американци су осмислили популарну ТВ серију “Чернобиљ” како би живо илустровали пороке совјетског система, који крије чак и оно што угрожава живот и здравље људи. Међутим, ових дана се навршава 60 година од страшне нуклеарне катастрофе која се десила у САД. Вео тајне који обавија овај догађај, знатно премашује чернобиљски.

 

Серија “Чернобиљ”, снимана у копродукцији америчког кабловског канала ХБО и британске телевизијске мреже „Скај”, наишла је на одушевљење критичара, а високо је оцјењена и код публике. То указује да новитет ХБО несумњиво посједује умјетничке вриједности, а истовремено серија одговара свим уобичајеним представама обичног западног гледаоца о совјетској стварности: глупи државни службеници, цинични сарадници КГБ-а, окрутни војници и још много лажних стереотипа о догађајима из тог периода.

Током експеримента уљна супстанца тетралин процурио је у примарни систем за хлађење и изложио се високој температури натријума.

Међутим, САД, земља која је изнедрила серију, такође је имала свој „Чернобиљ”. Ове године се навршава 60 година једне од најстрашнијих нуклеарних катастрофа у историји човечанства, која по својим последицама сигурно може да заузме треће мјесто одмах након „Чернобиља” и катастрофе у нуклеарној електрани „Фукушима 1”.

Ријеч је о инциденту који се догодио у јулу 1959. године у нуклеарној лабораторији НАСА у Санта Сусани, недалеко од града Сими Вали у јужној Калифорнији, подсјећа руско издање „Взгљад”.

Катастрофа у “Чернобиљу” је ускоро постала јавна. Иако је у почетку совјетско руководство чувало одређене ствари у тајности (због елементарних безбједносних захтјева), након кратког времена је све објелодањено. За разлику од СССР-а, америчка влада умије да сачува своје прљаве тајне — до данас је неизвестан чак и тачан датум несреће у Санта Сусани. Вјерује се да се катастрофа догодила између 12. и 26. јула 1959. године.

Објекат обавијен велом тајне

Вео тајне око догађаја у Санта Сусани не само да је изазвао талас гласина и претпоставки у америчком друштву, него је и проузроковао опасне посљедице за здравље десетине хиљада локалног становништва, које је годинама наставило да живи у условима загађеног ваздуха, воде и земљишта, као да се ништа није догодило.

Теренска лабораторија НАСА у Санта Сусани представљала је огроман комплекс индустријских, научно-истраживачких и експерименталних објеката, који се налазе на територији од хиљаду хектара. У лабораторији је континуирано функционисало десет нуклеарних реактора мале снаге, постројења за производњу плутонијумског и уранијумског горива, као и „радиоактивна лабораторија”, гдје је одлаган отпад цијелог нуклеарног система САД. Од 1949. до 2006. године објекат је коришћен за тестирање ракетних мотора за свемирски програм НАСА, а од 1953. до 1980. године тамо су се спроводили експерименти са различитим врстама нуклеарних реактора. У складу са договором са америчким властима, на том мјесту су приватне компаније више пута спроводиле истраживања у области нуклеарне енергије и напредних система наоружања.

Раст обољевања од рака

У јулу 1959. године у лабораторији је извршен још један експеримент на натријумском нуклеарном реактору, који је произвела компанија „Атомикс интернешенел”. Током испитивања је тетралин (уљна супстанца) процурио у примарни систем за хлађење и изложио се високој температури натријума.

Разложени тетралин испунио је неколико уских канала за хлађење, који су се користили за вентилацију горивних елемената реактора. Као резултат тога, 13 од 43 горивних елемената реактора се прегријало и истопило. Након експлозије је дошло до ослобађања радијације у атмосферу. Посљедице несреће су саниране тек у септембру 1960. године.

У вријеме његовог стварања, нуклеарни полигон НАСА се налазио на релативно напуштеном мјесту, око 50 километара сјеверозападно од центра Лос Анђелеса. Данас на удаљености од 18 до 20 километара од овог мјеста, које се у званичним документима процјењује као „веома загађено”, живи око 500 хиљада људи. Подручје око затворене лабораторије НАСА сматра се једним од најзагађенијих у САД и садржи велику количину опасних радионуклида, међу којима су цезијум-137, стронцијум-90, плутонијум-239, отровне хемикалије — перхлорат, трихлоретилен, као и тешки метали и диоксини.

Због сагоријевања контаминираних супстанци које је трајало више година у великом кругу око лабораторије регистрован је раст обољевања од рака од чак 60 одсто.

Агенција за заштиту животне средине САД 2012. године је објавила резултате опсежног радиолошког испитивања тог подручја, гдје је откривено 500 узорака са радиоактивношћу, а у неким случајевима је радиоактивност за неколико хиљада премашивала нормалне вриједности. Ти токсини су веома ризични за здравље људи. Многи од њих изазивају рак, неки узрокују тешкоће у учењу код дјеце, као и урођене мане и друге проблеме са здрављем. Најугроженији су, по правилу, жене и дјеца. Током неколико година спроведен је низ свеобухватних студија о здрављу локалног становништа. На примјер, 2006. године је откривена цијела група случајева оболелих од ретинобластома — ријетког очног рака, од кога обољевају мала дјеца.

Институт за јавну здравствену заштиту (Калифорнија) је такође 2012. године утврдио да је учесталост обољевања од рака дојке и рака мокраћне бешике у близини лабораторије већа него било гдје другдје у држави. Забиљежено је и да је од 27 људи, који су били чланови једног од тимова за спаљивање радиоактивног отпада, 22 умрло од рака.

“Нестали” документи

На захтјев Агенције за регистрацију токсичних супстанци и обољења (одељење Министарства здравља САД) утврђено је да је због сагоријевања радиоактивних и хемијски контаминираних супстанци које је трајало више година у Санта Сусани, у великом кругу око лабораторије регистрован раст обољевања од рака од чак 60 одсто.

Притом, сви активисти за људска права и новинари који су се обраћали америчкој влади како би добили приступ тајним документима о раду лабораторије у периоду од 1950. до 1960. године, наишли су на мртву тишину. Власти су понекад тврдиле да су документи уништени, или чак изгубљени. Истовремено, познато је да катастрофа, која се десила у јулу 1959. године, није једина. Најмање четири од десет реактора имали су веома озбиљне инциденте (март и јул 1959, 1964. и 1969. године). Ови реактори су били експериментални. Стога, нису били херметички затворени бетонском или челичном куполом , као што је случај са модерним нуклеарним електранама.

Затворена лабораторија у Санта Сусани данас је под заједничком управом НАСА, америчког Министарства енергетике и корпорације „Боинг”, који раде на чишћењу контаминираног подручја. Али када ће бити завршен тај посао и да ли ће — није познато.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана