Након 400 година од ропства у Америци, десетине милиона потомака робова и даље живи у овој земљи

Испоставило се да су једини терет који су превозили Португалци били црни робови из Африке, односно садашње Анголе. Због ужасно лоших услова у потпалубљу, до луке Комфорт близу Џејмстауна, у Вирџинији, стигло је само 20 црнаца који су изнијети на продају. То се данас сматра званичним почетком претварања британске колоније у Сјеверној Америци у робовласничку.

У САД је већ било црнаца, али они су били доведени из шпанских колонија и није се с њима трговало већ су служили као послуга. Током августа, поводом 400 година од увођења ропства у САД, у комплексу музеја Смитсонијан у Вашингтону, а који има у свом саставу и музеј Афроамериканаца, организована је изложба коју прати и богато илустровани каталог у који су кустоскиње Мери Елиот и Џесмин Хјуз укључиле студију “Оно што вас нису учили у школи” посвећену историји ропства.

У америчким књижарама за ову прилику појавила се и књига Едварда Баптиста “Половина приче која никада није испричана: Ропство и стварање америцког капитализма”. Књига је привукла велику пажњу прошлог мјесеца, пошто је “Економист” оцијенио да је исувише оштра према робовласницима. Баптист је ропство прије свега посматрао са економског гледишта, док ауторке каталога Изложбе у Смитсонијануму, чији је скраћени текст пренео “Њујорк тајмс”, пажњу посвећују борби Афроамериканаца да постану слободнил људи и грађани државе којој су њихови преци - робови доприњели томе да постане свјетска велесила.

Баптист у књизи “Половина приче која никада није испричана” вјешто преплиће анализу економских података и књижевну фикцију, како би дочарао слику америчког ропства која се знатно разликује од онога што се можда предаје у САД на часовима социологије у средњој школи, а ропству је посвећено само неколико страна, и то веома уопштено и површно.

Шта је Баптист сматрао да је кључно за тему ропства? На првом мјесту је његова оцијена да је “ропство било кључни покретач формирања америцког богатства”. Баптист је сажео економске податке како би процијенио колико је ропство допринијело америцчој економији, како директно, тако и индиректно.

“Више од 600 милиона долара, или скоро половина економске активности у САД у 1836. години, потиче директно или индиректно од памука који је произвело близу милион робова (6 одсто укупне тадашње популације САД). До 1850. године амерички робови вриједели су 1,3 милијарде долара, што је била петина националног богатства. На свом врхунцу, ропство је било ефикасније од слободног рада, супротно аргументима појединих Сјеверњака у то вријеме”, наводи Баптист.

Ослањајући се на податке о производњи памука, и извјештаје робовласника и бивших робова, он открива да је непрестано повећавање квота за брање памука, подстицано бруталним бичевањем, довело робове до достизања брзине брања која је превазилазила границе физичких могућности.

“Ропство није само обогатило Југ, већ је довело и до индустријског бума на сјеверу земље”, каже Баптист.

У свом тексту Мери Елиот и Џесмин Хјуз полазе од америчког рата за независност, јер у “Декларацији о независности” уопште се Афроамериканци не помињу јер за њих није важио први амандман да су сви људи рођени као једнаки. Они нису сматрани за људе, били су попут стоке чија се имена нису нигде заводила, нису смјели да уче да читају и пишу, тако да је чак 95 одсто робова било неписмено када је предсједник Абрахам Линколн потписао декрет о аболицији (1865) и ослобађању свих робова.

За утјеху потомака робова забиљежено је да је било 250 устанака против ропства, али су сви били крваво угушени. Робови су упркос опасности, бјежали да се боре на страни Севера јер им је било обећано да ће, ако преживе, бити ослобођени и тако се на крају Грађанског рата за Сјевер борило 180.000 Афроамериканаца, што је била једна десетина укупних снага Сјевера. Када је ступио на снагу закон о аболицији, ослобођено је 3,5 милиона црнаца. Данас, према званичним подацима, у САД живи 44 милиона потомака робова.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.