Хенри Кисинџер данас пуни сто година

Оно чиме се он разликује од огромне већине колега у свијету дипломатије и високе политике, јесте несумњива чињеница сасвим ријетке стручности.

Хенри Кисинџер, чије право име је заправо Хајнц Кисинџер, рођен је у Фирту, на сјеверу Баварске, тада вајмарска Њемачка, у породици јеврејског поријекла. Његов отац био је учитељ. Породица је из разумљивих разлога напустила нацистичку Њемачку 1938. године.

Грађанин САД постао је 1943. Посљедица је била и мобилизација. Из Њемачке, где је био на дужности послије Другог свјетског рата, вратио се 1947. Докторирао је на Харварду 1954. године, тезом на тему Метерниха.

Темељно познавање Метернихове улоге у историји Европе прве половине 19. вијека несумњиво је један од разлога његове сасвим особене стручности у свијету високе политике. Принц Метерних (1773 - 1859) канцелар државе Хабзбурга до 1848, био је заправо прави побједник на Бечком конгресу 1815, пошто је Наполеон коначно поражен, иако је реална снага Аустрије тада већ била другоразредна.

До 1971. Кисинџер ради на Харварду, а од 1957. био је на позицији савјетника Нелсона Рокфелера.

Потом,  1968. постаје савјетник предсједника Ричарда Никсона, задужен за националну безбједност, што ће потрајати и током мандата Џералда Форда. Државни секретар, односно министар, био је од септембра 1973. до јануара 1977.

Била је то врло осјетљива позиција. САД су се тада, како је изгледало, нашле заглибљене због ситуације у Индокини, нечег што је личило на безизлаз у рату у Вијетнаму, ситуације на Блиском истоку, али и другдје, у Латинској Америци, у Африци, па и Европи.

Тих година утицај совјетске државе, или макар идеологије, растао је широм свијета.

Кисинџер се тада одлучује на нешто што се претходно чинило немогућим. Од средине 1971, поступно успоставља посебне односе с властима комунистичке Кине. Званични Вашингтон до тада ј признавао искључиво Тајван,. Тајван је у то вријеме представљао Кину и у Савјету безбједности ОУН. Кисинџер посјећује Пекинг, у прво вријеме неформално, припремајући Никсонову званичну посјету Кини, што ће довести до нормализације односа двије велике земље. Иако то није битно олакшало позицију САД у Индокини, помогло је расту неуједначености унутар неформалног блокакомунистичких земаља, а пре свега на релацији Пекинг - Москва, што је и био главни циљ.

Био је то зачетак онога што ће бити описано као реал политика.

Са друге стране, са званичном Москвом постиже договоре о ограничењу стратешког наоружања (САЛТ 1 и АБМ договор) што је у извјесној мјери спустило тензије и познато је и као политика детанта.

Нека врста успјеха, са горким укусом, био је и Париски мировни споразум, јануара 1973, чиме су САД настојале да "оперу руке" од Вијетнама.

Нобелову награду добиће због споразума са Северним Вијетнамом који заправо и није заживио.

После Јомкипур рата, октобра 1973, и током њега, када су тензије на релацији Москва - Вашингтон досегле највиши ново послије Кубанске кризе, Кисинџер вјешто утиче на даљи развој прилика.

У Латинској Америци САД су тих година, показало се успешно из угла Вашингтона, посвећене операцији Кондор.

Када је на челно мјесто САД изабран Џими Картер, на прелазу 1976. на 1977, Кисинџер се повлачи са јавне сцене. Доласком на власт Роналда Регана 1981, поново постаје савјетник.

У вријеме распада Југославије Кисинџер је, својим јавним иступима, често одступао од званичне политике Вашингтона. УПосебно је наглашавао да нема босанске нације те да је питање какве су перспекитиве тог пројекта.

Несумњиво је био противник војне интервенције 1999, против Србије (односно тедашње СРЈ). Назвао је то личним ратом Медлин Олбрајт.

По повлачењу из активне политике враћа се професури на Џорџтаун универзитету, Вашингтон. Оснивач је фондације, аутор десетина наслова, а његова дјела сматрају се класичним дипломатским приручницима.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.