Здравствена служба на петровачком срезу

За свега мјесец дана, колико је радио у Петровцу, он је обавио више од 350 амбулантних прегледа. Констатовао је да је здравствено стање становника лоше. Неусловне куће, недовољна исхрана, обућа и одјећа поспјешивали су развој обољења. Заразне болести и недостатак стручног медицинског кадра представљали су велики проблем. Након што је октобра 1944. оспособио за рад болницу у Дрвару, др Захарије Давидовић је са истим задатком почео да ради у Петровцу 3. новембра 1944.

СНОО Петровац одредио је за болницу неусловну Шеледову кућу, која се налазила ван града. У приземљу је била остава и купатило, на спрату и тавану амбуланта, четири собе за болеснике са 16 кревета и кухиња. У овој згради лијечени су болесници који болују од хроничних болести. У посебној згради, са три собе, смјештани су обољели од заразних болести.

Срески љекар Захарије Давидовић рођен је 1898. у Бањалуци. Медицински факултет завршио је 1926. у Загребу. Прије доласка на ослобођену територију радио је у Државној болници у Бањалуци као специјалиста за интерне болести. У Петровцу је вршио и дужност војног љекара. Мјесечно је обавља 600 до 800 прегледа пацијената. Као болничари и дезинфектори радили су Дајо Вукобрат, прије рата запослен у санитетској служби у Сарајеву и Мара Ковачевић из Дринића. У болници су радиле и двије болничарке из амбуланте Команде мјеста.

Почетком 1945, након уласка непријатеља у Петровац, болесници су привремено евакуисани у Смољану. Крајем 1944. формиране су прихватне станице у Вођеници и Кулен Вакуфу у којима су планирани прегледи пацијената једном седмично. Због презаузетости среског љекара то се није могло провести у пракси, па је одлучено да општине организују превоз болесника у Петровац. У станицама је радио по један болничар, који је пружао прву помоћ и бринуо о отпуштеним болесницима и рањеницима којима је потребно даље лијечење.

За вријеме Другог свјетског рата на подручју СНОО Босански Петровац умрло је око 800 лица обољелих од пјегавца. У децембру 1944. на срезу је од исте болести оболио 21 становник. Да би се спријечила епидемија, у Петровцу је довршено купатило са пет тушева и просторија за суву комору. У свим општинама су активиране и здравствене секције, чији су чланови радили на здравственом просвјећивању народа. Организована су предавања, паљење кречана и кречење кућа, чишћење бунара, изградња ђубришта и нужника.

Да би се сузбио пјегавац, у априлу 1945. формирана је Среска војно-цивилна комисија за борбу против пјегавца, у чијем су саставу били предсједник Вучен Пилиповић, командант мјеста, потпредсједник Милан Дукић, предсједник СНОО и секретар др Давидовић, те чланови Марица Анић, референт санитета Команде мјеста, Мухарем Алагић, представник НОФ-а, Смиљка Ћук, члан среског АФЖ-а и Даница Јосиповић, члан среског УСАОЈ-а.

У Петровцу је од 15. марта до 5. априла 1945. организован курс за дезинфекторе за сузбијање пјегавца. Курс су са овог среза завршиле Деја Ђукић, Стеванија Мирковић и Драгица Ступар из Меденог Поља, Мика Латиновић из Колунића, Драгица Јокић из Вођенице, Деса Драгић из Ластва, Зорка Берга из Рајноваца и Милка Ковачевић из Буковаче. Средином 1945. Општински народни одбор Бањалука распоредио је др Људевита Бенчину у Петровац да настави акцију на сузбијању пјегавца.

Због лоших услова за рад, планирано је да се до краја 1947. болница премјести у другу зграду. Здравствено стање становништва је било задовољавајуће. Био је знатан број обољелих од чеше. Једнолична исхрана одражавала се на здравље становништва. У Среској здравственој станици у Бос. Петровцу исте године су били запослени љекар Немања Вурдеља, бабица Стојанка Буквић, дезинфектор Мурат Машић, болничарке Драгица Ћуп, Стоја Пиралић-Илић, Марица Гверо-Малешевић и Борка Кувачић, благајница Дева Кецман, куварица Савка Грубор и послужитељ Алија Хусаџић. Доктора Вурдељу је ускоро замијенио др Адам Галик.

Апотека у Петровцу отворена је тек 1947. Њен је директор била Александра Трупац, дипломирани фармацеут. Отварањем апотеке знатно је олакшана набавка лијекова. У апотеци, смјештеној у трошној згради и без намјештаја, 1949. су били запослени магистар фармације Урош Поповић, као управник, лаборантица Драгица Челар и чистачица Марија Јарић.

У записнику о прегледу болнице из 1949. наводи се да је смјештена у неусловним просторијама, са 20 кревета, без породилишта, без воде и струје. Чистоћа постељине је задовољавајућа, а исхрана болесника оскудна. У приземљу зграде смјештено је 50 ђака. У болници ради др Михајло Васиљевич Тузиков, рођен 1887. у Оренбургу, гдје је завршио гимназију. Правни факултет завршио је 1911. у Москви, а Медицински 1926. у Загребу. Стажирао је у Ваљеву 1927. Поред матерњег руског, говорио је дјеломично француски и њемачки.

У краљевој војсци 1927–41. био је санитетски мајори шеф Централне војне амбуланте у Сарајеву. За вријеме окупације служио је у Домобранској војној болници као шеф заразног одјељења у Сарајеву, у чину потпуковника. Послије ослобођења Сарајева 1945, остао је на истој дужности мјесец дана у Војној болници. Прије доласка у Бос. Петровац радио је као срески санитетски референт у Јајцу, Кључу и Приједору. Био је ожењен учитељицом Наталијом Мрђен. До данас је остало живо сјећање на рад руског љекара др Тузикова у Петровцу. Сахрањен је на Новом гробљу у Београду 1969.

Верица Јосиповић, начелник Одјељења за сређивање и обраду архивске грађе у Архиву Републике Српске

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.