Зашто жена Вука Караџића није хтјела да дође у Србију

GS
Foto: Wikipedia

Кад је Вук Караџић умро, његови најближи посумњали су у званични узрок смрти, а кад су гробари подигли сандук са његовим тијелом остали су у шоку. Његова жена Ана Краус изнијела је своје мишљење и открила зашто сумња у доктора који га је лијечио.

Ана Краус била је жена за све способна, дјецу је углавном одгајала сама будући да је Вук имао честа путовања. Ана је била ћерка богатог аустријског трговца, живјела је у Бечу, а за Вука се удала кад је имала 18 година.

Њих двоје добили су тринаесторо дјеце, док је већина умрла као одојчад или још недорасла за школу.

Један Вуков биограф израчунао је да је Вук чак 11 година био одвојен од породице. Тако се о дјеци углавном старала Ана. Колико је Ани било тешко и колико није жељела да живи са Вуком у Србији, говори и сачувана преписка између Ане и Вука, нарочито она из 1830. и 1831. године.

У то вријеме Караџићи су се привремено преселили у Земун. Требало је да се преселе у Београд, у коме се Вук затекао на неком дужем задатку, али Ана никако није жељела да напусти аустријску окупациону зону и ступи на тло младе српске Кнежевине. Зато је Вук становао у Београду, а Ана са дјецом у Земуну. Вук је, с времена на вријеме, наговарао Ану да пређе ријеку. Она га је одбила сљедећим ријечима:

"По мом мишљењу, боље је да одустанемо од нашег пута за Београд ако је то скопчано с разним неприликама и потешкоћама. Новца немам више много и нећу имати довољно до краја септембра. Но не питај ме где сам тако много потрошила. Ако не верујеш мени, боље се распитај код других људи како је све скупо у Земуну и човек не може ни да добије шта хоће и шта жели…"

Ово је дио Аниног писма од 18. августа 1830. године. Као и сва друга њена писма објављена у сабраним дјелима Вука Караџића, знатно је измијењено и исправљено. У оригиналу, свако Анино писмо чини једна реченица, без иједног знака интерпункције. Језик је нестандардан, са много погрешака, тако да су преводиоци имали тежак посао.

Анино мишљење о Србији најпотпуније је изражено у писму од 12. марта 1831. године:

"Хтела сам још јуче да ти пишем, али нисам могла. Још на путу из контумаца дошло ми је да заплачем, а када сам стигла кући избио је мој бол, горко сам плакала, те сам већ мислила како ћу се угушити у сузама. Почела је да ме тресе јака грозница и била сам приморана да легнем у кревет. Тешко ми је кад помислим да треба са својом јадном децом да живим са оне стране; више волим да ме смрвиш скупа са овим плодом који носим под срце; згази ме ногама као црва који зна само да се грчи али не може да помогне себи! Знам да ће се твој бес на мени искалити, јер не могу да испуним твоју жељу, али не могу саму себе присилити, стога ти кажем да ми се осветиш ако мислиш да сам заслужила. Из твојих руку смрт ми неће бити тешка…

Гајио си увек превелику љубав према својој отаџбини. И ја волим твоју отаџбину, јер волим тебе. Али можеш и сам увидети да ја у твојој отаџбини не могу да живим, нарочито под данашњим околностима, међу људима који говоре другим језиком, имају друге навике, обичаје и веру…

Моје се срце неће смирити док ми не обећаш да ме нећеш водити у Турску, чак и кад би ме тамо и књегињом начинио. Више волим да будем овде, макар и међу последњим женама. За сада једино желим да кренем теби на неколико месеци, ради договора о многим стварима, али те заклињем нашом љубављу и верношћу, да ми у време мог порођаја дозволиш да се вратим…"

Послије овога, Вук је одустао од наговарања, па се преписка вратила устаљеним токовима, са новцем као главном темом, пише Стил/Опанак.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана