За само неколико мјесеци умрло је више од 200.000 Срба, а онда је међу 200 љекара стигла и она

www.istorijskizabavnik.rs
За само неколико мјесеци умрло је више од 200.000 Срба, а онда је међу 200 љекара стигла и она

Сваког 14. фебруара по медијима се скромно провуче вијест да су државни званичници и челници града положили вијенце на гроб докторке Елизабете Рос на Варошком гробљу у Крагујевцу.

Понеко тада и помене да је ријеч о жени која је у Првом свјетском рату много учинила за српски народ, али “знање” се обично ту завршава. Да ли је то заиста једини и прави начин на који памтимо пријатеље Србије из најтежих тренутака?

Током 1914. и 1915. године у Србији се појавио један нови непријатељ, смртоноснији и немилосрднији од аустроугарских војника. Од епидемије пегавог тифуса у Србији је за само неколико мјесеци умрло 35.000 војника и између 100.000 и 200.000 цивила.

Кад је епидемија узела маха, Србија је била принуђена да затражи помоћ савезника. У земљу је стигло 200 љекара и 500 медицинских сестара из Енглеске, Француске и Русије. Међу њима је била и Елизабет Рос, млада докторка шкотског поријекла из Лондона која се добровољно јавила и дошла у Крагујевац гдје је његовала око 1.000 болесника.

Жена која је помјерала границе

Елизабет Рос потицала је из богате породице. Отац јој је био директор Шкотске банке у Лондону. Студирала је на Колеџу Краљице Маргрете и дипломирала је медицину 1901. године, као једна од првих жена у Уједињеном краљевству.

Савременици је описују као жену авантуристичког духа, слободоумну и храбру која није дозвољавала да је било шта и било ко спријече у остваривању својих наума.

Путовала је и изучавала медицину древне Персије (данашњег Ирана), а 1910. године прихватила је посао бродског љекара и тако путовала за Индију и Јапан. Била је прва жена бродски хирург у Британији.

Пакао крагујевачке болнице у који је добровољно дошла

Када је чула за страхоте са којима се суочава Србија, Елизабет Рос се пријавила као добровољац и у Србију је дошла средином јануара 1915. године. Докторка Рос је вјероватно знала гдје долази, али ништа није могло да је припреми за пакао који је тих мјесеци владао у Србији, пише Историјски забавник. У земљи је тада било тек 200 љекара и већина је додијељена војсци. Најприје је отишла у Ниш, а одатле су је послали у Крагујевац, кога су због тифуса називали Мртвим градом.

Била је љекар у Првој резервној војној болници у Крагујевцу. Са само 200 кревета, ово мјесто је заправо било претворено у заразну болницу гдје су љекари и остало медицинско особље очајнички покушавали да се изборе са тифусом који се ширио невјероватном брзином.

Као докторка, Елизабет Рос је знала да постоје велике шансе да ће се и она заразити. На крају крајева, у Крагујевцу је видјела љекаре и болничарке који су сада лежали обољели међу пацијентима или већ преминули. Али био је то ризик који је била спремна да прихвати.

Само недјељу дана по доласку у Крагујевац, и Елизабета Рос је почела да осјећа прве знаке тифуса. Ипак, наставила је да ради све док је могла да стоји на ногама.

Послије 13 дана борбе са болешћу Елизабет Рос је умрла. Био је 14. фебруара 1915. године… њен 37. рођендан.

“Око ње је све падало; она је то гледала својим очима И била је свесна да и њој иста судбина предстоји; али, и покрај мојих молби и опомена, да се поштеди, вршила је она своју тешку и узвишену дужност до краја неустрашиво. На жалост , брзо је дошло оно, што је било неизбежно: инфицирала се мис рос пегавцем. Још је храбрија била у болести: она је мирно, нечујно лежала, тешко болесна, у врло скромној болесничкој собици. Жалила је само: зашто није могла још дуже времена да указује своју помоћ нашим болесним војницима”, записао је њен колега и начелник крагујевачке болнице доктор Димитрије Антић.

Докторка Елизабета Рос је уз све војне почасти сахрањена на гробљу на Варошком гробљу у Крагујевцу, фебруара 1915. године. Поред ње почивају још двије њене колегинице из Британске хуманитарне мисије.

На споменику храбре Британке је уклесано: “Овде лежи др Елизабет Рос”, а испод је ћириличним писмом записано “Народу сте српском даровали срце”.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана