Владао прије Немањића, а страдао страшном смрћу: Ово је први српски светац
Јован Владимир био је владар Дукље, најистакнутије српске кнежевине тог доба, од око 1000. до 1016. године. Његова владавина одвијала се током дуготрајног рата између Византије и Самуиловог царства.
Био је у савезништву са Византијом, што му није помогло да заштити своју земљу од цара Самуила, који је освојио Дукљу 1009. или 1010. године, а њега утамничио у Преспи, на југозападу данашње Македоније.
Према Љетопису Попа Дукљанина, Самуилова кћерка Теодора Косара је, завољевши заробљеног кнеза, измолила оца да је уда за њега. Цар је дао Косару за жену Владимиру, а затим свог новопеченог зета вратио на дукљански престо да влада као његов вазал.
Ово је вјероватно народна, уљепшана и романтизована верзија брака из интереса. У стварности, овај брак је могао бити резултат политичке процијене Самуила, који је можда сматрао да ће му Владимир као зет бити вјернији и кориснији вазал.
Ријешивши на овај начин питање Дукље, цар се могао боље концентрисати на Македонију и Тесалију, гдје је било главно жариште сукоба са Византијом, пише Историјски забавник.
Како било, након ослобођења Владимир се вратио на престо, а са собом је довео и краљицу. Он и Косара су живјели у складом браку, али нису имали дјеце.
Крст у истој породици већ вијековима
Реликвија везана за Светог Јована Владимира је крст за који се вјерује да га је држао у рукама када су га погубили.
Тај крст се традиционално чува у породици Андровић из Вељих Микулића код Бара. Сваке године на Тројичин дан износи се пред литијом на врх планине Румије. Свети Јован Владимир се сматра небеским заштитником овог града.
Народно предање памти Владимира као побожног, праведног и мирољубивог владара. Ништа не указује на то да је Владимир на било који начин учествовао у ратним напорима свог таста. Тај рат је кулминирао 1014. године византијском побједом над Самуилом.
Цар је недуго након тога преминуо, а по наређењу његовог синовца Јована Владислава, који је преузео власт над царством 1015. године, Владимир је на превару убијен 22. маја 1016. године. Одрубљена му је глава испред једне цркве у Преспи, гдје је и сахрањен.
Недуго потом. признат је за свеца и мученика и тако је постао први српски светац.
Косара је, према предању, пренијела његове мошти у манастир Богородице Крајинске, у цркву близу његовог двора на југоистоку Дукље. Од 1381. године мошти су чуване у манастиру Светог Јована Владимира код Елбасана, а од око 1995. године у Саборној цркви у Тирани, сједишту Албанске православне цркве.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
