Васкрси васкрсле српске војске

Драган Мијовић 24.04.2022 07:34

Као највећи хришћански празник Срби су одувијек Васкрс славили у тврдој вјери и побожности, разумијевајући да је Христово страдање и жртвовање учињено за спас човјечанства. Овај празник је за њих и буквално био дах новог живота у прољећном буђењу цијеле Божје творевине, као побједе живота над смрћу.

Земљодјелци и сточари славили су долазак обиља у новом роду и плоду. Колико је ова светковина за Србе била важна говори и чињеница да су се на тај дан приређивали и одиграли многи значајни догађаји и манифестације. Српски краљ Стефан Душан 16. априла, на Васкрс 1346. године у Скопљу је крунисан за цара. Каснија историја биљежи и друге важне догађаје попут Скупштине у Остружници на Васкрс 5. маја 1804, на којој је Карађорђе са 60 народних вођа учврстио хијерархију започетог устанка и даљи план борбе, на Цвијети, 23. априла уочи Васкрса 1815. Милош у Такову подиже Други српски устанак, итд. У српским кнежевинама, а потом и краљевинама дубоко религиозни православни народ чврсто се држао своје вјере, која га је спасила од нестајања у турском ропству, па је било природно да слављење вјерских празника добије и свој институционални карактер и значај. Оног тренутка кад су важни вјерски празници постали и државни, они су се почели организовано прослављати и у војсци, што је и посебно интересовање овога текста.

Одмах по стицању аутономије 1830-тих, Кнежевина Србија је приступила и уређењу своје војске. На темељу одредби Сретењског устава из 1835. донесен је и први војни закон “Устроение гарнизоне воиске” 1838. Исте године донесена је и уредба о празницима, у којој је између осталог стајало да је Велики петак нерадни дан и “има се славити у воздрженију, тишини и молитви”. Поред нерадног дана Васкрса, празнована је и Цвјетна недјеља као Дан Таковског устанка. Краљ Милан, велики реформатор српске војске, 14. марта 1844. донио је Рјешење о начину празновања народних и вјерских празника у војсци. За дане празника било је предвиђено одржавање војних парада, а у престоници су послије службе у цркви трупе поздрављали краљ, краљица и највиши командант по рангу. Сви официри који на тај дан нису имали дежурство, били су дужни да иду у цркву, а потом у двор на честитање (подворење). Током празника наређивана је почасна паљба са 21 топовским плотуном, а увече су сви војни објекти имали бити освијетљени свијећама које су стављане у прозоре. Поред тога, један сат прије повечерја, војна музика би марширала градом а музички програм би окончали одсвиравши повечерје. У другим гарнизонима на честитање се ишло најстаријем команданту. Правилом службе регулисан је и начин служења муслимана и Јевреја у српској војсци, као што су посебан начин исхране, ослобађање од обавеза током поста, одлазак у џамије и синагоге и светковање њихових празника.

Доброј мајци и пасторци су синови (народна изрека).

Католици и протестанти нису посебно третирани јер их је тада у Србији заједно било тек пола процента. За вријеме празника јединице су имале појачан и посебан оброк. Значајно је поменути да је по Уредби из 1849. на сваких 10 војника давано по шест цванцика за куповање божићне, а тако и васкршње печенице, које су се пекле у војним, али и другим градским пекарама. Официри нису имали право на ову надокнаду. Примјера ради, за васкршње празнике 1893. сваки војник је добио за ручак додатних 300 грама меса и по три обојена јајета, 0,75 децилитара ракије или 1,5 децилитара вина. Војницима “Мојсијеве и мухамеданске вјере” исплаћивана је храна у новцу за потребе њихових празника. И у ратним условима ове уредбе су провођене у мјери у којој су то околности дозвољавале.

Крв и страдање

Током завршних операција у Првом балканском рату трупе стациониране у новоослобођеним областима су врло свечано, па чак и еуфорично, прослављале празник Христовог васкрсења, који је те 1913. пао на дан 27. априла, док су здружене трупе црногорске и српске војске славиле у тек ослобођеном Скадру, у који су побједоносно умарширале на Велики четвртак. Наредне 1914. Србија је 19. априла врло радосно прослављала Васкрс под утиском претходних славних побједа и ослобађања Косова, Метохије и Македоније. Престолонасљедник Александар присуствовао је светој литургији у манастиру Грачаници, гдје се и причестио заједно са владикама, свештенством и вјерним народом. Нико тада ни слутио није какав се црни облак надвијао над Србијом, те да ће за тачно 100 дана од овог свијетлог Васкрса Србија поново морати да угази у крв и страдање, какво је историја ријетко забиљежила.

Ратне 1915. у прољеће стање у Србији је очајно, тек сузбијена епидемија тифуса узела је стравичан данак, покосивши око 40.000 војника и 100.000 цивила. Непријатељ је у Мачви починио најсвирепија звјерства над голоруким народом. Болнице су биле пуне тешких рањеника из претходних борби. Управо са њима у Врањској бањи одлучио је стари краљ Петар прославити Васкрс 1915. и уручити сваком од њих новчану помоћ. Љечилиште је напустио 15. априла и, мада нарушеног здравља, упутио се право на фронт међу војску. Остало је забиљежено да је Чика Пера уредно измирио сваки динар трошкова свога боравка “за квартир, кујну, огрев и бригу о коњима”. Ко је могао вјеровати да ће сљедећи Васкрс српска војска, боље речено оно што је од ње остало, дочекати на Крфу, заједно са владом и другим државним институцијама. Управо тог истог Васкрса, 4. априла 1915. у Берлину су се састали начелници генералштабова Њемачке и Аустроугарске Фон Фалкенхајм и Фон Хецендорф и том приликом су донијели смртну пресуду за српску војску и државу. Наиме, закључено је да се што прије изради план за тројну инвазију Србије снагама двије царевине, уз помоћ Бугарске. Током љета је извршена концентрација око 800.000 њихових војника, а напад ће започети 6. октобра из правца Босне, Срема, Баната и Бугарске.

Узмичући пред надмоћном силом, послије незапамћеног страдања у Албанској голготи, српске трупе су приспјеле на Јадранску обалу. Требало је још само да до Валоне прекораче једну “ситницу” од 180 километара кроз мочваре и пустаре. На том маршу ужаса, кроз завијана беспућа, смрт је уграбила 77.455 српских војника и око 150.000 цивила. Од јануара до марта савезничке лађе ће из Валоне на Крф евакуисати око 160.000 српских војника, гдје ће их прихватити Французи. Једном приликом, док су бродови са овим мученицима пристајали у крфску луку, француски оркестар је свирао српску химну, а са палуба је хиљаде живих лешева ускликнуло своју химну – молитву “Боже спаси, Боже брани српског краља, српски род”. Била је то снажна манифестација њиховог непокореног духа. Неки француски војници су плакали гледајући те изнурене мученике, ходајуће костуре, који су личили на страшила у ритама од униформи. Најмучнији утисак су остављала њихова спечена лица са изразом неке сјетне горчине, док су тамни колобари сјенчили упале очи. Очи које су гориле неком пркосном ватром као да су говориле: “Ево нас, претекли смо, побиједили смо смрт.” У тешким животним кризама код тих људи се родила нека чудесна снага, из које је извирала натчовјечанска упорност и способност за трпљење и трајање до неслућених граница људских могућности. Нажалост и на Крфу је настављено масовно умирање, многима од њих ће Јонско море бити плава гробница. Ускоро дође и Васкрс 22. априла, стари краљ Петар затражи од Врховне команде да се због насталих тешких прилика за Васкрс не приређују никакви пријеми и њему не шаљу честитке. Дио дјелимично опорављених трупа послије службе Божије у строју је саслушао посланицу Врховног команданта, регента Александра. У њој им, уз честитање празника “у овим тешким и мучним данима”, између осталог поручује: “Охрабримо се надом у Бога и његову правду и верујмо тврдо да ће ипак и наша праведна ствар победити/..../верујмо јунаци да ће Србија васкрснути и бити још већа, јача и лепша но што је била. Нека се стога из ваших груди не подигне ни један уздах, нека се низ ваша опаљена лица не скотрља ни једна суза жалосница, већ нека се из ваших уста чује једна чврста и одлучна реч: Борба до победе, борба до васкрса Србије....”. Ове ријечи су имале снажно дејство на те прекаљене ратнике, који су високо поштовали свог младог команданта и безгранично му вјеровали. Он је још од 1912. са њима на фронту дијелио зло и добро, а ево и сад, мада озбиљно болестан, одбио је да буде евакуисан из Валоне све док посљедњи српски војник није крочио на палубу италијанског брода.

Наговјештај тријумфа

И овом приликом Влада је обезбиједила, уз иначе добру исхрану, појачане оброке за празнике. У току три дана Васкрса сваки војник дневно ће добијати 1000 грама хљеба, 450 грама меса, 100 грама конзервираног меса, 250 грама сланине и 500 грама поврћа. Поред тога, војник је дневно добијао и 300 грама вина, 20 грама дувана са цигар папиром и 25 грама рума.

Они који су тада олако отписали српску војску и могућност њене значајније борбене употребе у наставку рата, жестоко су се преварили. Просто је невјероватно како се та војска брзо опоравила и поново крупним и сигурним кораком ступила на ратну позорницу. Тада, крајем зиме 1916, ни по чему се није дало наслутити да ће та војска већ од маја до јуна бити пребачена у Солун, да би потом средином августа посјела положаје према добро утврђеним Бугарима, а још мање се могло очекивати да ће 30. октобра ослободити и прву стопу своје отаџбине, када су уз огромне жртве заузели “капију слободе” Кајмакчалан и побили српску заставу на највиши врх 2524 метра над морем. До краја те судбинске 1916, заједно са савезницима, 19. новембра ослободиће и прву српску варош Куманово. И мада се граничило са нестварним, био је то рани наговјештај коначног тријумфа српског оружја.

Те зиме, изузев дијелова Друге армије задржане на положају Моглене, остатак трупа је повучен у Солун на зимовник и попуну добровољцима због великих губитака. У прољеће 1917, на велику жалост Срба, више савезничке команде нису планирале наставак операција на овом фронту. Васкрс који је падао 15. априла је, сходно повољним околностима, прослављен доста весело и садржајно. Војска је чистом вјером надахнута масовно постила и причешћивала се у солунским црквама. О вјерским потребама српске војске бригу је тада водило 59 православних свештеника, два имама и један рабин, од укупно 92 војна свештена лица, колико их је било прије повлачења из Србије. Стална и велика била је потреба српског војника за духовном окрепом, молитвом за своје најближе и за спас Србије. По тврђењу многих, њихова молитвена сједињавања с Богом била су силно емотивна и катарзична, јер је управо вјера, уз родољубље, била највећи извор њихове снаге. Војници су у својим логорима правили пољске црквице и олтаре од разних приручних материјала, а Моравска дивизија је у Беници саградила храм од чврсте грађе. И у Бизерти, гдје је ради опоравка био смјештен дио српских трупа, подигнута је српска црква.

Мало је познат један куриозитет да су српски војници-ђаци још на Крфу формирали и фудбалске клубове који су играли редовне утакмице, нарочито са клубовима енглеске и француске војске. “Српске новине” на Велику суботу пишу да ће се сјутра на Васкрс 1917. “одиграти велика лоптачка утакмица између ђачког клуба “Напредак” и енглеског клуба “Канада” са почетком у четири часа”. Енглези, свјетски чувени фудбалери, поражени су од Срба на тој утакмици, као и на претходној 15 дана раније.

Сљедећег Васкрса, 5. маја 1918. српска војска је, погледа упртог у отаџбину, као запета пушка с' надом чекала наредбу за пробој, па да јуришне чете, батаљони, пукови и дивизије, не питајући за цијену, полете на непријатељске утврде иза којих је родна груда, њихова дјеца, жене, родитељи... Били су чврсто убијеђени да је близу крај њихових патњи и страдања. У васкршњој честитки стари краљ Петар похваљује одлучност у залагање војника и старјешина и недостижно пожртвовање у борби, увјерен у “скори васкрс и уједињење васколиког српства”. Са друге стране, престолонасљедник Александар своју честитку војсци интонира у духу одлука Крфске декларације и предвиђа скоро уједињење са “осталом нашом браћом Југословенима”. Коначно то се и десило, када су послије пробоја Солунског фронта српски војници у незадрживом јуришу заједно са савезницима ослободили простор будуће заједничке државе.

Васкрс у Сарајеву

Војска новостворене Краљевине СХС углавном је преузела организацију, принципе и традиције српске војске око које је и формирана, па тако и прослављање и обиљежавање вјерских празника свих заступљених конфесија, на потпуно равноправној основи. Гарант чувања традиција српске војске, па и оних вјерских, били су српски официри на челу са краљем Александром који је био искрено побожан човјек и није пропуштао ни једну прилику да присуствује служби у цркви. Успут ћемо се дотаћи и једног Васкрса који су краљ и краљица прославили у Сарајеву 1925. Том приликом краљевски пар је на Велики петак посјетио храм Светог Саве у Блажују, гдје су целивали плаштаницу, а потом су то исто учинили и у цркви на Палама, на радост тамошњег народа. Потом су око шест часова приспјели у Саборни храм у Сарајеву, дочекани уз бурне овације огромне масе грађана. На Велику суботу пред поноћ краљ и краљица су се довезли у блажујску цркву, гдје их је поздравило мноштво народа и највиши војни и државни угледници. Они су се ту причестили и дочекали Христово васкрсење, уз литургију коју је предводио митрополит Петар Зимоњић.

Времена која ће наступити средином 20. вијека одвешће нас на странпутицу историје, па ће Васкрс и други вјерски празници као друштвено непожељни, па чак опасни, бити протјерани из јавног живота. То се посебно односило на тадашњу војску као један од главних не само оружаних, већ и идеолошких стубова режима. Морало се чекати пуних пет деценија да се у Војсци Републике Српске, Српској војсци Крајине, а потом и Војсци Србије поново почну на достојан начин обиљежавати Васкрс, Божић и други вјерски празници.

Бугари

У свом дјелу “Српска трилогија” аутор Стеван Јаковљевић помиње један несвакидашњи догађај, који се одиграо на линији српско-бугарског фронта, негдје у Могленским планинама. Наиме, на дан православног Васкрса из бугарског рова зачуо се глас:

“Братко, днеска је велики ден. Не дај да пуцаш!” Обећа му овај наш да неће гађати. Онда почне разговор међу њима: “Братко... нека је часно васкрсеније! Ваистину васкрсе! Фрлај малко леба, ако имаш!?” Узме овај наш пола хлеба и заврљачи преко бедема. Али хлеб не доспе до бугарских заклона, већ паде на ледину. Онда Бугарин запита, сме ли да га узме. Овај наш му дозволи, али под условом да изађе без оружја. Они један другоме даду реч. Бугарин изађе, а и наш се појави изван рова. У знак захвалности што је примио хлеб Бугарин понуди нашег војника цигаретама. Сада и онај наш прекорачи преко рова, такође без оружја. Приђу један другоме. Гледали то стражари. Ослободе се и они те изађу. Ову сцену гледају војници из главних ровова те се и они појаве без оружја. Као по неком договору. И људи ти тако лепо размакну крстила од жица и састану се на пољани. Дивота... Хтели заједно и да ручају”

Сазнавши за ово “сијело” старјешине са једне и друге стране наредише два-три безопасна артиљеријска хица изнад њихових глава па се војска врати на своје положаје.