Уочи 60. годишњице смрти једног од најважнијих српских политичара између два рата: Зашто је оклеветан Милан Стојадиновић

До уназад двије године све је изгледало много повољније. Премијер Милан Стојадиновић је успио изгладити односе са силама Осовине, а да не окрене леђа Паризу и Лондону. Чинило се да ће овај снажни лидер провући државни брод између опасних хриди. Тада је говорио: “У случају рата, ми морамо тежити неутралности до последњег часа /.../ морамо бити јаки и на никог се не смијемо ослонити”.

Међутим, ствари су добиле други облик и ево га сада како интерниран у вили “Херцеговина” на Илиџи код Сарајева у потпуној изолацији чека даљу судбину, док земља незадрживо клизи у хаос. Једино уз пратњу полиције може одлазити др Николићу на лијечење у сарајевској војној болници при Другој армији, под командом Душана Симовића, генерала, који ће као пучиста само неколико дана касније образовати нову југословенску владу. Тих дана судбоносни догађаји се вртоглаво преплићу. Енглези, који су и режирали обарање са власти Стојадиновића, сада са кнезом Павлом и премијером Цветковићем договарају његову незакониту депортацију, негдје ван Југославије. Коначно, полиција га са два аутомобила пребацује из Сарајева у Солун и 18. марта предаје британској војсци. Они ће га 15. априла 1941. допремити на Маурицијус, гдје ће и званично постати заточеник британске круне.

Тај кобни април прије 80 година донио је његов политички крај, али и крај државе коју је он уздигао у регионалну силу, а која ће нестати управо тих дана. Прича о његовом брзом успону до статуса финансијског генија и неприкосновеног лидера Краљевине Југославије почела је 1923. године. Никола Пашић му, као младом доктору економских наука, који се усавршавао у Берлину, Паризу и Лондону, повјерава Министарство финансија. Ту одмах показује велику стручну умјешност, заустављајући вртоглаву инфлацију динара, коју енергичним мјерама са 117 доводи на 20 динара за један швајцарски франак. Сређује буџет и јавне финансије па ће још два пута до 1928. водити ово министарство. Затим је директор Енглеске инвестиционе банке, када ће и сам зарадити велики капитал у врло уносним трансакцијама. Међутим послије убиства краља Александра, због кризе у земљи, поново се политички активира.

Развој државе

Оснива странку Југословенску радикалну заједницу (ЈРЗ), придобијајући за њен програм јединства народа и државе политичке вође Словенаца и муслимана, Корошеца и Спаху, против федералистичке коалиције која гура тзв. “хрватско питање”. Нажалост и дио српске опозиције је упрегнут у та кола. Стојадиновић је отворен за компромис, али не и за успостављање хрватске државе у држави. За покушај стварања хаоса који може урушити земљу оптужује комунисте и усташе, а омладина ЈРЗ улази у оштре уличне обрачуне са њима. Још тада препознаје пројекат стварања македонске, црногорске и муслиманске нације. На изборима глатко побјеђује и као премијер формира владу. Те 1935. Европа кључа, Француска и Британија попуштају пред Њемачком и Италијом, које нагло економски и војно нарастају, тражећи ново дијељење карата. Стојадиновић брзо ступа у акцију да земљу економски и војно оснажи те да је што дуже држи изван предстојећег сукоба великих сила.

За три године мандата врши се убрзан развој индустрије, чија производња расте за 54 одсто, извоз је удвостручен, а спољно-трговниски биланс је увећан три пута. Главне земље партнери су Њемачка, Италија и Чехословачка, у које се пласира 60 одсто нашег извоза. Отвара се више од стотину модерних фабрика и оних стратешких, као што су: цементаре, топионица у Трепчи и челичана у Зеници. Број запослених расте за 41 одсто, а радничке наднице се подижу за 10,4 одсто. Године 1936. Југославија биљежи невјероватни привредни раст од 14,3 одсто. Куповна моћ грађана се увећава па се отвара нових 18.000 трговинских радњи. Буџет остварује суфицит, расту девизне резерве. Ликвидира се огромни сељачки дуг.

Стојадиновић надиграва стране повјериоце и земљу спасава дужничког ропства. Навелико се модернизује и снажи војска. Пуно се улаже у школство и здравство, доноси се јак социјални програм за сиротињу, а посебно за помоћ неразвијеним крајевима. Зајмом од четири милијарде динара покрећу се огромни јавни радови на градњи путева, пруга, мостова, итд., гдје ради више од 150.000 људи. Иако вам све ово може звучати некако познато, овај текст нема амбицију да прави одређене историјске аналогије.

На политичком плану Стојадиновић чини све да рањиву Југославију и политички приближи проблематичним сусједима Италији и Њемачкој, а ту су још Мађари и Бугари. Мусолини има нескривене балканске амбиције, али и једног врло неугодног подстанара - Павелића. За склапање пакта о ненападању са Италијом улаже велику енергију кроз честе дипломатске сусрете са Дучеом и грофом Ћаном. Њемачка је посебна прича у економској сфери, сва врата су му отворена и привредна сарадња муњевито расте, “Круп” му на ријеч даје велике кредите. Хитлер му повлађује и обећава неповредивост граница Југославије, јер му одговара да Србе држи по страни, бар док не ријеши источну кампању. Иако и њен премијер Чембрлен Фиреру “једе из руке”, Енглеска не допушта да Југославија исклизне из њене сфере утицаја и преко кнеза Павла обара владу Стојадиновића 1939. године, упркос чињеници да је управо тријумфовао на изборима, освојивши 306 мандата у парламенту у односу на 67 мандата Мачекове групације. Поред тога Лондон је тражио рјешење хрватске аутономије, а он је сматран непремостивом препреком.

Удбашке игре

Нови премијер Цветковић радо им испуњава ту жељу правећи са Мачеком “историјски споразум”. Удовољава се сепаратизму и мегаломанији Загреба и ствара Бановина Хрватска, унутар које остаје више од милион Срба. Стојадиновић то назива државним ударом, издајом и понижењем за Србе. Двије године касније НДХ ће те границе помјерити до Дрине и “ријешити проблем вишка Срба”. На крају је 18. фебруара 1940. Стојадиновић и ухапшен у режираној полицијској ујдурми. Потом је интерниран на Рудник и Каран, а на крају у Сарајево. И тако долазимо на почетак ове приче.

Послије осам година заточења на Маурицијусу, без икаквог судског процеса, трајно се настањује у Аргентини, гдје је и умро прије 60 година. Ту се бавио приватним бизнисом, а успут био финансијски савјетник предсједника Перона. Но то поглавље његовог живота заслужује посебну причу, због игара које је са њим играла југословенска Удба. Јасно је да је Стојадиновић био вишеструко оклеветан са разних страна и тенденциозно оцрњен од стране идеолошких и политичких противника. Британци га маркирају као њемачког човјека и компромитују разним гласинама. Кад Гестапо 1942. налази његова писма бану Рајићу, у којима тражи оштру акцију полиције против нацистичких фолксдојчера, Нијемци га оглашавају британским шпијуном, масоном и јеврејским играчем. Хрвати га жестоко мрзе и фабрикују разне лажи о њему, што наравно чине и комунисти, иако је за вријеме његове владе помиловано 18.000 политичких затвореника махом њихових присталица, а нова хапшења су драстично смањена у односу на претходни период. Ни српска опозиција није била мање отровна према њему, напротив. Мада популиста, он није био диктатор, а новинарима од повјерења је говорио: “Нападајте све што је недемократско и фашистичко”. Црњански га је поштовао, а Андрић му је двије године био замјеник и најближи сарадник у Министарству иностраних послова. Ако на крају поредамо само голе чињенице, лако ћемо се сложити да је овај човјек, великог стручног и интелектуалног потенцијала, био најспособнији економиста и најозбиљнији државник Краљевине Југославије и вјероватно би она имала другачију, повољнију судбину под његовим руководством, бар у првим годинама рата.

Развој Врбаске бановине

У Врбаској бановини од 1935. до 1938. саграђено је десет бановинских болница и једна државна, затим 43 основне школе и Гимназија у Бихаћу, 45 нових путева, десет великих бетонских мостова, укључујући и онај у Бањалуци, гдје је подигнута и зграда државне хипотекарне банке, сиротињски дом и разни други објекти.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.