Уклањају рушевине прошлости: "Наравно да смо поражени, шта друго. Али смо и ослобођени“

ГС
Уклањају рушевине прошлости: "Наравно да смо поражени, шта друго. Али смо и ослобођени“

Нацистичка Њемачка капитулирала је 8. маја 1945. године.

Ова 75. годишњица окончања Другог свјетског рата у Европи, пада у вријеме када је култура сјећања потребнија него икад.

Тог поподнева 30. априла 1945, док је Црвена армија јуришала на центар Берлина, Адолф Хитлер је за себе видео само један могући излаз. Није желио да им жив падне у руке и тако поднесе рачун за своју злочиначку мегаломанију.

Нацистички диктатор и Ева Браун, с којом тек што се вјенчао, починили су самоубиство у „фиреровом бункеру“, 12 метара испод земље. Посљедњи сљедбеници спалили су њихова тијела и сахранили остатке код улаза из бункер.

Али крај Хитлерове „Хиљадугодишње империје“ запечаћен је тек 8. маја. Тог дана генерали Вермахта потписали су безусловну капитулацију Немачке. Тиме је окончан Други свјетски рат у Европи, који је започео инвазијом Немачке на Пољску 1. септембра 1939. Рат је у Азији трајао још неколико мјесеци, до капитулације Јапана 2. септембра 1945. Процјењује се да је током рата страдало више од 60 милиона људи. Лице свијета деформисало се на најбруталнији могући начин.

Многи градови били су у рушевинама - и у Њемачкој, земљи одговорној не само за почетак рата, већ и за геноцид у концентрационим логорима мотивисан расним лудилом. А њемачко становништво| Да ли се осећало поражено или ослобођено од нацистичке владавине|

„Непосредно након 8. маја уопште нисам размишљао да ли смо поражени или ослобођени“, описао је покојни високопозиционирани политичар Социјалдемократске партије Немачке (СПД) Егон Бар. Снимак те његове изјаве као свједока времена налази се на интернет-порталу бонског музеја Кућа историје.

„Наравно да смо поражени, шта друго. Али смо и ослобођени. И једно и друго нам се догодило. Али то нам и није било важно, већ то што смо преживели. То је било најважније!“

Након рата - борба за опстанак

Већина преживјелих можда и јесте размишљала као Егон Бар, али безброј њих остало је трауматизовано: мушкарци због учешћа у ратним операцијама, 800.000 до два милиона жена због силовања које су извршили прије свега совјетски војници. Тачне бројке данас се више не могу утврдити.

Скоро четрнаест милиона људи је избегло или је расељено с немачког истока и средњег истока. Поражена и уништена Немачка морала је да их интегрише. То је искуство које је свједоке тог времена учинило сензибилним за ситуацију у којој се данас налазе избјеглице.

Њемцима је зазвонио такозвани „нулти час“ - био је то почетак борбе за опстанак непосредно након рата. Преосталу енергију усмјерили су у напорну обнову. Рашчишћавање рушевина било би готово немогућ подухват без жена - „жена из рушевина“ (Трüммерфрауен), како су их звали. Под тим именом су ушле и у легенду. Али Њемци уклањају још нешто: рушевине прошлости. То је вријеме заборава и потискивања сопствене кривице за рат. Рачунало се само оно што је сада и само оно овдје. За суочавање са прошлошћу још увијек није било протекло довољно времена, за то је недостајало и воље и снаге.

Камен-темељац Хладног рата

Над Њемцима је висило застрашујуће питање: како ће се Савезничке силе односити према њима| На конференцијама у Техерану и на Јалти, Сједињене Америчке Државе, Велика Британија и Совјетски Савез разговарали су о судбини поражене Немачке. На посљедњој конференцији у јулу 1945. у Потсдаму код Берлина, споразум је коначно постигнут.

Такозвана „велика тројка“ свом бившем смртном непријатељу пружила је шансу да поново постане дио међународне заједнице - упркос свим резервама. Одбачени су неки ранији приједлози по којима је требало да се Њемци претворе у народ који се искључиво бави пољопривредом.

Али то је имало и своју цијену. Њемачка је морала да плати репарације и подјељена је на окупационе зоне. Из тих зона, на западу је настала федеративно уређена Савезна Република Немачка, а на истоку социјалистичка Немачка Демократска Република, зависна од Совјетског Савеза.

Истовремено, Потсдамска конференција означила је и почетак покера моћи између западних сила и Совјетског Савеза. За неколико година почеће и Хладни рат. С обзиром на тај надолазећи сукоб, 3. априла 1948. Сједињене Државе покренуле су тзв. Маршалов план, четворогодишњи, гигантски програм економског подстицаја за западну Европу. У тај план укључена је и Западна Немачка.

Од диктатуре, до демократије

„Између 1945. и 1949. две су ствари биле посебно важне за Немачку. Прво, Њемци су морали да прихвате пораз, што је многима било веома тешко. Друго, морали су да се припреме за нови начин живота - и као нација и као политичка цјелина“, каже за ДЊ публициста и историчар Флоријан Хубер.

Он подсјећа на дугогодишње испирање мозга нацистичком пропагандом, али је истовремено увјерен да су „искуства из времена Хладног рата, прије свега западнонемачком друштву, олакшала да прихвати да припада западном свиету“. Томе је, додаје, доприњело и „усвајање новог демократског устава, који имамо и данас“.

Спољна политика Савезне Републике Немачке руководила се принципима добре воље и сарадње. Када је ријеч о војсци, догодила се радикална промјена: Бундесвер је грађен као одбрамбена војска. Његово ангажовање у иностранству политика је омогућила тек након 1990, а и то је могуће тек након дуге расправе и под строгим условима. Уједно, веćина тих ангажмана је логистичке природе.

Савезна Република, као и касније уједињена Немачка, посвеćене су европском уједињењу. Историјска одговорност за Холокауст и безбједност Израела дјелови су државне доктрине. Немачка се залаже за основне вриједности, као што су слобода, демократија и људска права.

Тамна страна новог националног поноса

Политички и друштвено, Немачка је веома споро излазила из сјенке своје нацистичке историје. Суочавање с прошлошћу на Западу је почело тек 1960-их. Деценијама након завршетка рата, за веćину Њемаца се тешко могло рећи да су поносни на своју земљу. То се промјенило тек након мирног уједињења 1990. године: постепено су се поистовећивали са својом нацијом, а од Свјетског првенства у фудбалу 2006. и Њемци у својој земљи машу националном заставом и са самопоуздањем пјевају своју химну.

Међутим, како показују анкете, опште знање о Другом свјетском рату и нацистичкој ери постепено опада, посебно међу млађима. Истовремено, духови прошлости никада нису у потпуности нестали. Напротив – о томе свједочи и повеćан број напада и различитих активности десних екстремиста. Многи политичари оптужују десничарско-популистичку странку Алтернатива за Немачку (АфД) да је „духовни покретач“ свега тога.

Политичари АфД-а оштро одбацују такве тврдње, али уједно редовно изазивају огорчење својим провокативним изјавама. Они већ дуго воде борбу за културу сјећања, попут њиховог бившег лидера, а данас почасног предсједника странке Александера Гауланда, који је 2018. изрекао ону много пута цитирану реченицу: „Хитлер и нацисти су само један брабоњак у више од хиљаду година успјешне немачке историје“.

Борба за културу сјеćања

Или рецимо предсједник покрајинског огранка АфД-а у Тирингији Бјерн Хеке. Он је берлински спомен-комплекс посвећен Холокаусту у јануару 2017. назвао „споменик срамоте“. Говори о „глупој политици суочавања“. То очигледно није нанијело штету његовој партији. Она већ годинама осваја гласове на изборима, упркос томе – или можда управо због тога што тестира границе онога што се може изговорити. „Морамо бити сасвим свјесни да АфД данас представља значајан дио њемачког друштва“, каже историчар Флоријан Хубер.

АфД је ту да остане. „Сигурно је да ćемо бити свједоци дуге и тешке борбе између оних који инсистирају да се са подсјећањем на наук из прошлости и даље настави, и оних који желе да то поглавље немачке историје једном заувијек затворе.“

Канцеларка Ангела Меркел и више је него свјесна свега тога. Шестог децембра 2019. изњела је свој став о култури сјећања - и то на мјесту које приказује злочине нациста као ниједно друго: у Аушвицу, некадашњем немачком концентрационом логору у Пољској. Током своје прве и веома запажене посјете, изјавила је:

„Никада не смијемо заборавити. Никада се не може подвући црта и не може бити релативизације“.

По том питању иза канцеларке стоји огромна веćина грађана немачке. Према истраживањима, они и даље осјеćају моралну одговорност за историју своје земље.

(Б92)

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана