Турци српском јунаку Станоју Главашу нису смјели ни име изговорити

Коначно, 7. априла те 1804. посада попусти и покуша се извући ка Јагодини, но устаници их сустигоше код Кијевачког потока, гдје се разви огорчена борба. Кроз облак барутног дима сипао је огањ из стотина кубура и пушака, а звекет јатагана мијешао се са вриском људи и њиском коња.

На српском лијевом крилу крупан човјек големих бркова, очигледно старјешина, са запјењеног вранца је витлао крвавом сабљом и шибајући погледом громко подвикивао. Он се на час тргну и занесе, али се брзо учврсти у седлу и у трену звизну сабљом једног Арнаута, који је с муком обуздавао свог унезвијереног коња. Пар сати касније Турци су већ били разбијени, спасавајући се безглавим бијегом, док су их устаници стреловито салијетали “ка 'но кобци 'тице препелице”. Пуних пет сати трајало је то крвно коло, након чега је са попришта посутог лешевима допирао тек понеки јаук рањеника, а проријеђени пуцњи у даљини били су знак да најупорнији гониоци још сустигну по којег бјегунца.

Недалеко од разбојишта, на пању сједи онај стамени командант окружен својим борцима, док му један од њих скида доламу испод које се указаше крвава кошуља и чакшире. Рањеник је очигледно дуго крварио јер је остао у боју до његовог свршетка. Онај “хирург” му ракијом опра подубоку рану од куршума на лијевом рамену па је бритвом рутински расијече унакрст и неким шиљком ишчепрка вани оловну куглу. Рану посу сивим прахом (биће од антимона), стави неке траве и чврсто утеже завојем, за то вријеме рањеник не пусти ни гласа, осим што је шумно дисао обливен знојем. Кад га огрнуше ћурком, осови се на ноге и кроз зубе протисну: “Има ту још доста мјеста за турске куршуме” па прелети погледом своје ратнике и пословно рече: “А сад, с Божјом помоћи, морамо хитати и заузети Јагодину”. Приведоше му коња.

Бијаше то нико други до славом овјенчани хајдучки харамбаша, потоњи устанички војвода Станоје Главаш, Карађорђев кум и пријатељ.

“Обичне” ране

Француски лист “Moniteur” је писао како је у овом боју из строја избачено око 400 Турака и вође им Хусеин Ганић и Јусуф-ага Климентић. Сам вожд је писао аустријском мајору Митесеру да су на бојишту остала 143 Турчина.

Ни мјесец и по не бијаше прошао од претходне битке код Дрлупе, када Станоје задоби рану на глави. Но овај чувени јунак и његови хајдуци бјеху толико отврдли, да се на ове “обичне” ране ни освртали нису. Годинама уназад били су свједоци турских свирепости и актери бојева кад су људске кости пуцале ко гранчице, а одсјечене главе се котрљале по ледини, док је из располућених тијела крв шикљала млазевима. Ти Станојеви борци тада су чинили ударну песницу народне војске. Прекаљени у борби и вични ратничком занату поучавали су устанике тим вјештинама и били им огроман морални ослонац. Ове опасне и често ћутљиве људе већ дуго је у стопу пратио црни сабласни косач. У походе су кретали ко горски вуци, кад освоји ноћ, а враћали се у бивак крвавих сабљи и хаљина прије но што се звијезде погасе. Ти љути осветници, задивљујуће смионости не одоше у гору “од врућа колача”, већ их душманин уједе за срце, најтежим зулумима. Ето, пред таквим је људима стајао он, силни Станоје Главаш, вођа за којим су без ријечи ишли у ватру и воду, човјек чије име Турци нису хтјели ни изговорити наглас, јер им је будило најцрње слутње вјерујући да оно доноси несрећу: “Ни у гори о шејтану не говори, аратос га било”.

Не бјеше Станоје на великом гласу само као срчан и одважан ратник, већ и способан и уман човјек прије одметања, па зато не чуди што је у сам освит 19. вијека на збору у Орашцу те 1804. на Сретење био главни кандидат за вођу устанка. И управо том приликом он показа своју мудрост и далековидост, тумачећи кнезовима да би се устанак компромитовао ако би на челу био хајдук, човјек ван закона те им за вођу предложи Црног Ђорђија, за чије је војно искуство знао, као и друге квалитете, који ће убрзо доћи до изражаја. Иако су многи касније тврдили да је вожд био одвише пријек и ауторитаран, преовлађује мишљење да је у том времену и тим околностима управо такав вођа био неопходан и једино могућ.

Од тог времена он Карађорђу постаје десна рука и одани поузданик и ослонац. Станоје се са својим људима крвавио у најславнијим биткама устанка попут Рудника, Чокешине, Варварина, Делиграда и других, уводећи обичај брзог маневра и муњевитог напада, поготово ако је непријатељ бројнији, утврђен и артиљеријски надмоћан. Тако је правио панику и расуло код турских трупа, рушећи им самопоуздање и морал. Исту ће тактику имати и Хајдук Вељко, који тај надимак носи од времена четовања код Станоја.

Кад скадарски Ибрахим-паша с великом ордијом притисну Делиград у августу 1806. Главаш, као озбиљан војни стратег, направи један смиони широки маневар. Издвојивши око 2500 пјешака и 500 коњаника преброди Мораву, избивши на Крушевац, одакле пређе Јастребац планину и двије недјеље по Великој Госпојини спусти се у Топлицу, коју попали, пошто потпуно затече и згроми Турке у Прокупљу. Он тако угрози бок и позадину војске пред Делиградом, која се у страху од окруживања хитро повуче ка Нишу. Такви подухвати су снажно дизали морал и полет српским трупама, а Турцима улијевали скепсу и страх пред нове окршаје. Исте 1806. на дан Св. Андреја устаници под Карађорђем ослобађају Београд. Током пробоја Главаш командује десном колоном у правцу Видин-капије, коју “отварају” Конда Бимбаша и Узун Мирко, да би у варош с голом сабљом први улетио управо војвода Станоје.

Послије српске трагедије на Каменици 1809, кад изгибоше храбри Ресавци на Чегру и још много устаника, Уршид-паша са 25.000 војника продрије у септембру до Петке на Дунаву. То Србе поколеба и дезоријентиса, али у том критичном тренутку преокрет начинише Главаш и Хајдук Вељко, када се у сулудом подвигу, дивљим галопом с коњицом ко оркан сручише усред логора пренеражених Турака у Дубравици. У крвавој сјечи која наста створи се силна паника и бјежанија Турака ка Ћуприји, гдје поплашише и везира који утече пут Ниша. Карађорђе о томе пише руском генералу Исајеву: “... војводе Вељко и Станоје ударе са две стране на Турке... немилостива и страшна баталија била је од јутра и мрака...” Даље описује како су Турци, бјежећи безглаво, оставили огромну спрему и оружје.

Пропаст устанка

Главаш послије оперише око Делиграда и дуж Мораве, а 1810. видимо га гдје се коље с Турцима у чувеним биткама код Варварина и Лознице. Међутим пад Делиграда и Крајине 1813. означио је и пропаст устанка, који је био неминован пошто годину раније Наполеон “одвуче” Русе са Дунава па се сва она ка њима усмјерена турска сила окрену на Србију, као и велика војска из Босне. Француска “Gazette” пише 14. децембра да је српски командант Главаш окупио преосталу српску војску и у шумама између Ниша и Пазара наноси озбиљне губитке великој турској армији која покушава да га уништи. Сличне вијести преносе и “Le moniteur”, “Journal de L’Empire” и други.

Коначним сламањем устанка Станоје са мањим бројем вођа, попут Милоша Обреновића, оста у Србији и предаде се на амнестију Турцима, који у почетку заузеше помирљив став док разоружају народ и успоставе управу. Закључише да би им Станоје могао послужити за неко вријеме као чувар царских друмова од одметника па га 1814. поставише за крсердара, али таман посла да су му опростили све јаде што им је назадавао. Само би луд могао вјеровати да је нови везир Сулејман-паша Скопљак (родом од Бугојна) заборавио лањску рану са Равња, од које оста сакат у руку или тешки пораз његове војске на Мишару 1806. као и прогон из Смедерева двије године раније. Зато ускоро поче страшна одмазда због које у јесен 1814. плану Хаџи Проданова буна, која брзо би крваво угушена. А када Хаџи Продан “некако умаче” Станоју који је имао наредбу да га ухвати, Турци схватише да су њих двојица све вријеме у ствари била у договору. Тад везир Скопљак хитно посла по Станојеву главу.

Иако увијек опрезан, увреба га 40 турских заптија и опколи у његовој колиби у Баничини 25. фебруара 1815. Српски витез је пружао херојски отпор, један сејмен погину, а више их би рањено прије но што Станоја ватром истјераше напоље, гдје га рањеног искасапише на комаде. Тако се коначно, послије више деценија, Турци докопаше те чувене главе за коју везир даде богату златну награду. Многи тврде да га је Турцима проказао Милош, који је иначе и учествовао у сламању Хаџи Проданове буне. Други додају да је Станоје још раније био од Милоша пресуђен и то послије њиховог сусрета у Паланци крајем 1814, када му Обреновић затражи да га призна за народног вођу, а овај одби због оданости Карађорђу који је још био жив. Аустријски конзул у Травнику Фон Паулић писаће касније свом шефу Метерниху да је босански везир Ибрахим–паша 1811. двапут безуспјешно нудио Станоју Главашу 100 кеса царских дуката (1.000 златних венецијанера) да му изда Карађорђа, обећавајући строгу тајност.

Станоје Стаматовић - Главаш рођен је у селу Глибовцу код Смедеревске Паланке од оца Димитрија и мајке Марице, прије равно 260 година у мјесецу фебруару 1763. Имао је 14 година кад му Турци крвнички претукоше оца, који ускоро од тога подлеже. Недуго потом се описмени свршивши абаџијски занат па покрену и своју радњу. Мимо тога успјешно уђе и у дунђерски посао и поста јак домаћин. Када се науми женити, загледа лијепу дјевојку Милеву у угледној кући Дабића, но турски зликовци га тешко ојадише. Негдје 1783. због харача дођоше у кућу Милевиног оца и ту дјевојку на очиглед родитеља силова Мула-ага. Њен брат Реља обавијести Главаша који са двојицом другова освети Милеву и оца Димитрија, убивши из засједе осам тих Турака, а деветог рањеног посла Хасан-паши у Паланку. Сад се мораде одметнути у планину, препуштајући послове брату и сестри. “Тридес'т сам друга онда имао, / А пошао сам гором ходити, / По мрачној гори чету водити /.../ Ко би на друму Турке чекао?/ Ко л' их по мрачном лугу секао?”, каже пјесма о њему.

Станоје је из два брака имао два сина и три кћери. Код прве женидбе 1794. кумовао му је Карађорђе, с којим се раније и побратио. Важио је за побожног човјека који није кретао у напад “црвеним словом” и оштро је грдио оне који би псовали светињу. У родном селу је подигао цркву брвнару 1808, за коју је из Русије добавио звоно и златан крст. Он није марио за власт, нити је хтио управљати народом, цијелог себе је дао ратовању за слободу. По рангу је био у врху војне пирамиде и командовао једном од четири устаничке војске, у којој су елитна снага поред пјешака били коњаници, њих око 2500.

Станоје бијаше озбиљан и достојанствен, крупне маркантне појаве, оштрог погледа, бујне косе и јаких бркова, необично снажан и ријетко грлат човјек. Због велике јаке главе под црном шубаром добио је надимак Главаш. Држао се поносито на бијесном ату, одијела скупог “ко саливеног”, док су му у силаву сијали ханџари и кубуре, оковане сребром и златом. Рекло би се да га је сами Бог створио за вођу.

Одлазећи са овог свијета, оставио је “во вијеки вјеков” велико име ратника и родољуба, који је легенду о себи исписивао врхом јатагана, својом и турском крвљу. Зар је било лако деценијама се витешки рвати са толиким злом, ругајући се смрти на самој ивици амбиса. Мало ли су на њему толике ране и зрништа, жртвовање и одрицања, а да нас то не би обавезивало да чувамо свијетлу успомену на гласовитог арамбашу и моћног устаничког војводу.

Глава на ченгелама

Главаша глава, понајскупља, коју Турци одрубише у Србији, била је истакнута на ченгелама уз Стамбол-капију. Како је добављена у Глибовац да буде положена уз већ сахрањено тијело постоји више верзија, а најтачније ће бити да је његова сестра Стана (прва жена Хајдук Вељка) отишла у Београд и тајно је откупила од неког Турчина за повећу суму дуката. Баничанци су 87 година касније, уз своју цркву саградили гробницу и споменик и ту пренијели Станојеве кости 26. маја 1902. године, кад га је у присуству бројног народа и родбине, уз војне и државне почасти опојао архимандрит Иларион.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.