Шта ће Шваба у нашој Србији!

На палуби су стајала два маркантна, витка човјека, већ на први поглед њихово уштогљено држање и мамузе на чизмама одавали су да се ради о официрима. Радознало су разгледали торањ Саборне цркве и древну калемегданску тврђаву, узбуђено и занесено упијајући прве утиске о Београду. Били су то пруски официри: двадесет осам година стар поручник Паул Штурм и његов седам година млађи брат, потпоручник Еуген.

Мало су знали о Србији, тој земљи “на крај свијета”, како је тада изгледала онима са европског сјевера. Само ријетки упућени су знали понешто више о тој дојучерашњој турској провинцији, која се још од 1804. борила за слободу свог народа на Балкану. Тих дана и мјесеци већ су се и широм Европе чули покличи подршке тим херојским напорима. Херцеговачким устаницима у помоћ су пристизали Гарибалдијеви, али и многи други добровољци, док су у Србију у помоћ долазили руски ратници попут пуковника Рајевског, алијас Вронског из “Ане Карењине”. Прикупља се и знатна материјална помоћ за српске избјеглице. Виктор Иго у француској скупштини узвикује “за Србију”! Жана Меркус, композитор Чајковски, Пушкин и многи други придружују се тој акцији. Међутим, западне престонице, прије свих Беч и Лондон, су се мрштиле на помисао да би се тој српској државици могла прикључити Босна и друге српске области, па би тако ојачана могла држати кључеве јужних врата Европе. И, како неко рече, у европским односима не постоји ништа ново, већ је све старо, само често заборављено. И два поменута млада официра су се такође хтјела борити за српску ствар. Хуманизам, каријера или можда неодољиви дах авантуре нису једино што их је привукло, и они сами су били Срби, додуше Лужички. Баш у то вријеме један њихов пјесник “поручује” Србима Балкана: “Преко гора, преко долина/у даљину, све моје мисли иду к вама/браћо мог народа.” И у њима је ријеч Србин снажно треперила као нешто свијетло и гордо. У вријеме када су у својој исконској постојбини били изложени оштром поњемчавању Бизмарковог Другог рајха, надали су се да можда овдје могу почети нови живот као слободни људи, међу словенском браћом. Већ сутрадан се обреше у канцеларији министра војног Белимарковића, а потом их срдачно прими и млади кнез Милан.

Одмах у ватру

Већ 15. јуна браћа и званично постадоше српски добровољци, са распоредом у Дрински корпус под командом генерала Алимпића. Штурмови ускочише право у ватру, гдје су се борбе са Турцима увелико разбуктале. Паул под команду доби батаљон, а Еуген чету. Брзо постаје јасно да је Паул човјек са војним нервом, умјешан, упоран, зрео и храбар, што испољи у борбама око Бијељине, Попова и Лешнице. Ређају се чинови и одликовања, и ускоро већ командује добровољачким пуком. Послије српско-турских ратова туче се и са Бугарима на Сливници, а у паузи борби предаје на војној школи, користећи доказане предности пруске обуке. И поред оштрог пруског дрила и челичне дисциплине коју су наметали, Штурмови су били и људи од крви и меса, одани, постојани другови, храбри, пожртвовани, праведни и искрени, па их Србија објеручке прихвати. Они сами толико завољеше Србију да се већ 1880. договорише да се “посрбе”. Паул постаде Павле, Еуген Евгеније узимајући презиме Јуришић, као превод њемачког Штурм, а оно остаде као надимак. Примајући православну вјеру одабраше Светог Саву за породичну крсну славу.

С обзиром на то да је Павле Јуришић Штурм главни јунак ове приче, за тренутак ћемо се вратити на њен сами почетак у пруску област Лужицу, у мјесто Бистрицу код Герлица гдје је рођен 1848. као Паулус, најстарији син Отона Штурма, управника Царског ловишта. Послије похађања нижих школа успјешно завршава престижну војну академију у Вроцлову (Шлеска), а потом и ратну академију у Нансију (Француска) и тако постаје официр вјероватно и прве армије Европе тог времена. Недуго потом учествује у француско-пруском рату (1870/71), из којег излази са чином поручника и гвозденим крстом на грудима. У овој војни саборац му је био друг из кадетских дана, касније прослављени фелд-маршал Макензен, док се на супротној страни борио четири године старији Пјер Кара, алијас Петар Карађорђевић. Са обојицом ће бити судбински повезан током каријере. За тај период је везана и једна, никад потврђена епизода, по којој је наводно Штурм помогао француском заробљенику Пјеру да пребјегне својима. Међутим, чињеница је да је по доласку на престо краљ Петар постао близак пријатељ са Штурмом, којег је 1908. именовао за свог првог ађутанта. Али, чим је отаџбина устала на оружје 1912, Штурм на своје упорне захтјеве оставља ову дужност и одлази у трупу, гдје прима команду над великом Дринском дивизијом првог позива.

Са њом ће, поред осталих успјеха, у силовитом налету сатрати Турке на Забрњаку којег је препознао као стратешку тачку бојишта. Био је то наговјештај тријумфа и отварање врата блиставој кумановској побједи, која је одлучила исход Првог балканског рата. У овај окршај је водио борце у првим редовима и задобио рану. Отаџбини то није промакло и на рамена падоше златне ђенералске еполете, а на груди ново ордење. Против Бугара 1913. са Дунавском првог позива води тешке борбе на терену Осоговских планина, дајући немјерљив допринос побједи на Брегалници.

Стиже кад “загусти”

На нову војну није се дуго чекало, Аустроугарска 1914. нападе Србију и откочи планетарни механизам смрти и разарања. Ђенералу Павлу Јуришићу повјерена је команда над Трећом српском армијом, која је морала затворити западну границу на широком фронту од Обреновца до Љубовије. Успијева на једвите јаде, жилавим отпором два мјесеца да спречава продор петоструко јачих Франц Јозефових армија, кубурећи успут са мањком ратног материјала. Гдје “загусти” стиже Штурм, својом харизматичном кошчатом појавом дјелује охрабрујуће и даје морални подстицај да се истраје. Степина Друга армија тако доби вријеме да се прегрупише и до ногу потуче непријатеља у чувеној Церској бици. И у блиставој побједи на Колубари Штурмова Трећа бијаше ослонац Мишићевој Првој армији за генијалну сувоборску контраофанзиву. Међутим, рат се размахао, стиже кобна 1915., ратне поглавице у Бечу и Берлину се поново надносе над карту Балкана, дошло је вријеме да са образа сперу срамоту Цера и Колубаре. Заједно са Бугарима кидишу на Србију из три правца, стављајући њену војску пред нерјешив проблем. Штурмова армија брани сјеверну границу на Дунаву гдје мора примити најжешћи удар 11. армије, једне гломазне елитне њемачке формације, која злослутно тутњи кроз Банат, с намјером да заузме моравску долину и потпуно скрши кичму српској војсци. На њеном челу је нико други, до његов негдашњи саборац, амбициозни Аугуст фон Макензен, с којим се поново среће послије 45 година, да би укрстили мачеве као противници. Штурмове јединице воде огорчене борбе и одолијевају пуних петнаест дана страшним ударима, али су огромна надмоћ људства и челика однијели превагу.

Врховна команда од њега потом тражи да штити по сваку цијену одступницу главнини уклијештених српских снага, која се извлачи из обухвата, што он извршава еластичним и вјештим маневрима. Било је ђаволски тешко тих дана бити у његовим чизмама. Србија је прегажена, али само територијално, војска се успјела повући ка југу. Штурмове колоне су задње напустиле тло Србије и прошле албанску страдију, док се смрт шуњала око њих и листом грабила слабе, болесне и промрзле, каквих је било највише. Послије опоравка на Крфу са 3. армијом, запосједа дио Солунског фронта од Лерина до Кајмакчалана. Крајем августа 1916. у крвавим борбама за освајање те “капије слободе”, његове трупе су имале изузетно велике губитке. Војни врх, можда и пренагљено, команду армије повјерава генералу Милошу Васићу, а Штурма шаље у Одесу, гдје треба да помогне у формирању добровољачког корпуса.

Нови сусрет са Макензеном

Крај рата је дочекао поново уз старог краља. Доживјеће и да се у Футогу новембра 1918. поново сретне са Макензеном, али ратна срећа је овај пут замијенила улоге побједника и побијеђеног. Пруски фелдмаршал је тад био заробљеник француско-српских трупа, а у својим сјећањима с поштовањем је писао о великом војнику Паулу Штурму. Стари ратник је 1921., послије скоро шест деценија службе, у 74. години живота коначно пензионисан, а само пет мјесеци касније прије равно 100 година, коначно је склопио очи 14. јануара 1922. Сахрањен је, уз највише државне почасти, на новом гробљу у Београду. Прослављени војсковођа је у шест ратова носио српску кокарду и на пољу части допринио њеном сјају и угледу. Већ и летимичан поглед на попис битака и окршаја, у којима је био један од кључних актера, даје импозантну слику блиставе војничке каријере.  Био је командант којем није мањкало смјелости да енергично преузме иницијативу, вјерујући да је свако колебање и мањак одлучности фаталан за морал трупа и исход битке. Чинило се да посједује непресушне резерве воље и енергије, уз неку стоичку самострогост. Био је спој оштре пруске школе и српске племените душе, тврдокорна војничина хладне главе и ватреног срца. Арчибалд Рајс, још један “наш странац”, овако га је доживио приликом њиховог првог сусрета '14: “Висок, румен, врло војничког држања, он је још имао нешто од пруског официра у својој спољашности, али његова душа је постала српска са свим жаром.”

Као да су се у његовој личности на неки волшебан начин срели и претопили у једно два Србина: један из долине Шпреје, а други Мораве. Војници су вољели и као оца поштовали свог команданта, у њега се клели, посебно Подрињци који су с њим прегрмјели најкрвавије бојеве кроз деценије ратовања. Писали су му пјесме, подизали споменике и с кољена на кољено препричавали анегдоте о њему, као ону чувену команду “Напред јунаци, ста це Сваба у наса семла Србија!” Штурмове груди су биле “претрпане” високим одличјима скоро свих европских дворова, па чак и јапанског. Одликовало га је укупно 12 држава са 30 ордена и осам споменица. Иако му је некако измакао чин војводе, он несумњиво припада великој петорци уз Путника, Мишића, Степу и Бојовића, војсковођама обдареним ријетким људским и војничким врлинама, који су својим подвигом на крвавој позорници Великог рата прославили српско оружје широм планете.

Два апостола

Ђенерал Павле Јуришић био је вјерни пратилац краља Петра, са њим је ишао у службене посјете Петрограду, Паризу, Риму, Цариграду, Софији, манастиру Хиландару и Светој гори. Краљ Петар је у Штурма имао неограничено повјерење и високо цијенио његово командно умијеће. Указао му је и ријетку част да у његово име руском цару уручи Орден Карађорђеве звијезде. Стари Београђани су се с носталгијом сјећали како су послије Великог рата често, у раним сатима гледали два сједокоса старца како у својим војним мундирима иду у цркву на јутрење. У тој епској слици достојанствене скромности, скоро аскетизма, било је нечег дубоко људског и часног. Међу тим старим ислуженим војницима је постојала нека скоро дирљива наклоност и поштовање. Петар и Павле! Као два апостола, остали су самопријегорно посвећени својој узвишеној идеји служења отаџбини до задњег даха, а Штурм се упокојио само који мјесец послије свог Краља.

Потомци

Ђенерал Јуришић се женио два пута из угледних српских породица, али није оставио потомство. Његов трагично страдали брат (1901), потпуковник Евгенија Јуришић је имао једанаесторо дјеце. Његови синови Павле и Петар били су, као српски мајори, учесници Великог рата. Петар је у Другом свјетском рату био официр Дражине војске. Када га је Гестапо ухапсио 1943., тражена му је пасивна лојалност због њемачког поријекла, да би спасио живот. Одбио је ријечима: “Ја сам српски официр!” И био је стрељан, исто као и Александар, син Живојина Мишића 1941.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.