Сјећања Бањалучана на разорни земљотрес из 1969. године: Побјегли са дјецом у парк, Мујо доносио ћевапе

Град послије катастрофе више никада није био исти. У земљотресу је погинуло 15 Бањалучана, њих 1.117 је теже или лакше повријеђено, а више од 86.000 објеката је разорено. Све ово је постало вјечна опомена и свједок силе природе, а подрхтавање тла тог кобног јутра накратко је зауставило вријеме и живот у граду на Врбасу и урезало се у колективни дух града и свих Бањалучана.

На крилима солидарности и помоћи која је стизала из свих крајева крајишка љепотица подигла се као феникс из пепела и данас сија пуном снагом, поносна, али у сталној приправности, свјесна да нико није јачи од природе и да никада не смије више помислити да се таква катастрофа не би могла поновити.

У сриједу, 23. октобра, објављене су до сада никад виђене фотографије у боји које су дјело фото-аматера и руководиоца у тадашњем привредном гиганту “Инцелу” Радивоја Радановића (84). Он је у разговору за “Глас Српске” казао да су се слике ужаса, страве и рушевина за свега неколико дана претвориле у слику обнове, солидарности и борбе да се изгради нова, још јача Бањалука.

- Иако је владала паника због земљотреса који се десио ноћ прије, одлучено је да “Инцел” ради и сутрадан, па сам се ујутро запутио аутобусом на посао. У тренутку тог најјачег удара налазили смо се у близини тадашњег студентског дома, аутобус се зауставио и видјели смо да се све руши. Брзо смо се запутили према фабрици да видимо каква је ситуација са радницима. На сву срећу, нико од радника није страдао и није било већих оштећења, али је завладао страх због дијела гдје су плин и друге опасне хемикалије. Међутим, брзом реакцијом радника све је стављено под контролу и није било тежих посљедица - присјетио се Радановић најкритичнијих сати.

Његову супругу Радоинку земљотрес је затекао на жељезничкој станици кад је хтјела да се запути у Сомбор код породице, како би се накратко склонили из Бањалуке. Дио димњака који се срушио у близини повриједио јој је ногу, али је сјела на воз и кренула пут Војводине.

- То су ужасни тренуци панике и страха, док се воз креће, чини вам се да се земља константно тресе. Када сам кондуктеру, који је пришао да узме карту, рекла да идем из Бањалуке, добила сам сву неопходну пажњу и помоћ. У Винковцима ми је указана љекарска помоћ, а много хуманих људи нас је дочекало и помогло нам и у Сомбору - рекла је Радановићева.

Као најјачи утисак она издваја управо ту велику солидарност и хуманост која се јавила у тренуцима велике трагедије.

- Већ послије првог земљотреса 26. октобра сви смо побјегли вани и склонили се у парк “купусиште”. Није било воде, ни струје, а дјеца су плакала и била у великом страху. У том тренутку пришао нам је ћевабџија Мујо и свима нам донио киселу воду и ћевапе, како би дјеца имала шта да попију и поједу. Иако смо му нудили нешто пара што смо имали, није хтио да узме. И то су ти моменти који вам олакшају велику муку, када видите да постоје људи који су вољни да помогну када је најтеже - казала је Радановићева.

Када дође до неке катастрофе, људи дјелују инстинктивно и често панично, а Радановићи посебно истичу улогу тадашњег предсједника општине Живка Бабића, чија је одлука да дјеца и млади не иду у школу спасила стотине, можда и хиљаде живота.

- Гимназија, Медицинска и Основна школа “Јован Јовановић Змај” су потпуно уништене. Замислите да су ђаци тада били у школи колико би било жртава. Такође, његова присебност, приземност и доступност грађанима је била немјерљива и тај човјек је заиста велики херој, чија је улога у обнови града немјерљива - истакли су Радановићи.

Тада деветогодишњак, новинар “Гласа Српске” Синиша Котараш, чији је отац радио у тадашњем “Гласу”, каже да су му призори од прије 50 година остали заувијек урезани у сјећању.

- Мајка и ја смо кренули на пијацу. Она је ушла у ауто да ми отвори врата и тада се затресла земља. Сјећам се да сам видио огроман црно-жути дим који је ишао из правца центра, људе како трче из зграде која је пукла попола и чуо вриску уплашених грађана. Након одређеног периода дошао је отац крвав и сав од прашине. Зграда тадашњег “Гласа” је знатно уништена, а њега је ударила цигла која је пала са зида који се урушио, на срећу, у супротном правцу од њега - присјетио се Котараш.

Центар града био је сав у прашини, људи су уплакани и уплашени били по улици, а зграде и објекте замијенили су шатори који су се налазили у центру града, гдје је привремено измјештена и администрација.

Али, ношени тадашњим пролетерским духом, челни људи Бањалуке и Крајине нису сједјели скрштених руку.

Почела је потпуна обнова града. Помоћ је пристизала из читаве Југославије, али и Европе и свијета. Подигло се и старо и младо да град на Врбасу поново буде онај стари. А посебан полет дала је посјета друга Тита, који је у Бањалуку дошао одмах након катастрофе и наредио да се град обнови у најкраћем року.

Међутим, иако ношени неком надљудском снагом и жељом да се што прије опораве, Бањалучани и Бањалука су од 28. октобра били потпуно другачији. Промијењен је начин градње, планирања и живота уопште. Вријеме је стало тог дана, а “криви сат” на Тргу Крајине и данас стоји као вјечна опомена.

Извјештавање “Гласа”

О великом земљотресу извјештавао је и тадашњи “Глас”, а у ванредном броју новинари су описивали слике ужаса на улицама града.

- У девет часова и 11 минута стихија је својом рушилачком снагом довршила оно што је започела претходног дана у 16.38 сати и наставила током ноћи. У том трагичном тренутку догодила се катастрофа. Куће су рушене као куле од карата. Облаци прашине наткрили су Бањалуку и читав град је претворен у једну велику рушевину - стоји у тексту од 29. октобра 1969. године.

А хаос на улицама описан је ријечима “све се одвијало као у најсуморнијим ратним филмовима. Из кућа су истрчавали људи, жене и дјеца. Аутомобилске колоне појуриле су на све стране. Свуда метеж и хаос, свуда туга и паника”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.