Сиротановић прије 72 године оборио свјетски рекорд: Срце, руке и лопата побиједили Руса

Г.С.
Сиротановић прије 72 године оборио свјетски рекорд: Срце, руке и лопата побиједили Руса

Алија Сиротановић човјек је којем је рад био начин живљења, легенда која је оличење обичног човјека, горостас питомог погледа и голубијег, али јуначког срца, а заувијек је обиљежио једно вријеме дајући херојски облик сјетној рударској души.

Вриједни радник је 24. јула 1949, прије 72 године, у Руднику мрког уља Бреза, са својих осам комората за осам сати рада ископао 152 тоне угља, пребацио норму за 215 одсто те постигао свјетски рекорд у ископу ове седименте стијене.

Из јаме познате као “Ров војводе Путника”, 152 тоне црног злата, утовареног у 253 “хунта”, бљескајући под блиједим свјетлом лампи, заувијек је отргнуто из њедара земље и то њено благо постало је тако трајни споменик једног времена и исконске снаге.

Нови начин рада и такмичарски дух

У току 1946. године уведен је нови начин рада у рудницима, заснован на такмичарском елану, а исти начин рада пренијет је и у наредне 1947. и 1948. годину, па је у овим годинама био запажен осјетан раст годишње производње у односу на производњу остварену 1945. године. Нови начин рада имао је такмичарски карактер, поспјешивао је рад појединаца и радних бригада (радних група), а преносио се на све запослене. Радило се о стахановском покрету раширеном у социјалистичким земљама који је носио име по рекордеру Алексеју Стаханову, који 1935. ископао 102 тоне угља за пет сати и 45 минута.

На савјетовању са стручним особљем рудника Бреза и копачима, које је одржано у љето 1949. године, копач Алија Сиротановић је предложио да се његовој бригади омогући рад на три радилишта и дао обавезу да ће премашити Стахановљев рекорд. Приједлог је прихваћен, а Алијина бригада почела је с обарањем рекорда у Јами 1, да би по завршетку смјене предсједник комисије која је контролисала рад објавио да је пребачена норма, срушен рекорд Стаханова те постигнут свјетски рекорд у ископу угља.

Алијин подвиг пунио је редове југославенских новина и био је слављен од стране Комунистичке партије Југославије с обзиром на тадашње тренутне затегнуте односе између Јосипа Броза Тита и Јосифа Стаљина. Сиротановићев рекорд обаран је више пута. Још један рудар из Брезе и херој рада Никола Шкобић само неколико дана послије Алијиног рекорда 29. јула 1949. године, са својом бригадом је пребацио његов рекорд за 14 тона, чиме је отпочела серија обарања рекорда у Југославији.

Резултате које су постигли рудари ударници резултати су и чланова њихових бригада. Они су углавном, као добровољци или одабрани радници, представљали првог човјека групе (бригаде) и у оквиру тога обављали дио послова на радилиштима. Рекордима Алије Сиротановића и Николе Шкобића почело је социјалистичко такмичење за високу продуктивност рада. Такмичење се убрзо проширило и на остале руднике у тадашњој ФНР Југославији. Из Брезе ово такмичење пренесено је у Зеницу, затим у Какањ и тако у свим рудницима тадашње Југославије. Како се такмичење преносило из рудника у рудник, тако су обарани рекорди у продуктивности.

“Алија је био спона прошлости и будућности, сукобљавајући се са неимаштином, примитивизмом и развојем рударског живота и технологије. За свог рударског вијека обогатио је промјене сврдла, лопате и пијука спознајама сувремене бушилице или пак комбајна и повјеровао науци у потпуности. Често је знао рећи: 'Дијете, је л' де ове нове машине и подграде чине чуда, ал' нека, нек је рударима лакше, нек су им плаће слађе'“, записао је о Сиротановићу својевремено писац Ибрахим Дедић.

Алијин живот

Алија је рођен 14. августа 1914. године у Орахову, а одрастао је и остатак живота провео у Трторићима, надомак Брезе. У руднику је био копач, а његов алат био је пнеуматска бушилица. Цијели радни стаж провео је у истом статусу - рудар бригадир, отишао је у пензију средином седамдесетих година прошлог вијека, а иако су у то вријеме рударске плате биле знатно веће од радничких, примања су му била скромна. Нуђен му је нови стан у Брези, но он га је одбио и затражио да се понуди онима који немају свој смјештај. Слична прича је била и кад су му је Тито при једном пријему нудио “ауто по жељи” па се Алија одлучио за “фићу”.

Алија није био говорник, али је био радник, а анегдоте говоре да, када га је Тито питао: “Алија, шта је вама рударима најпотребније”, одговорио је без размишљања: “Требају нам веће и тврде лопате.” Направљена је, кажу, већа лопата специјално за њега и названа “сиротановићка”.

“Дијете, ја тад нисам размишљо ко ви сад, одоше леђа, него да што више 'хунта' натоваримо, а види ме сад ко максум сам, савио се, осушио. Не кајем се и прави се рудар не каје, прави рудар ради. Љути ме и то, постала вам мода, чим је бољи радник, унаприједе га за неко друго радно мјесто, па нит више радника, нит руководиоца. Добру раднику треба дати добру плаћу, послати га бесплатно да се одмори, а ман'те се отих глупих унапређења, нема од тога хаира”, записао је Дедић.

Радник ударник, јунак социјалистичког рада који је оборио свјетски рекорд у копању угља, чије је име и вишеструко симболично презиме урезано у колективно сјећање грађана бивше СФРЈ, био је обични човјек који је заувијек обиљежио једно вријеме, а преминуо је 16. маја 1990. године у сиромаштву.

Награде

Алијина ударничка времена обарала су рекорде на међународним такмичењима, развијајући циљеве што веће продуктивности, па није чудо што је побрао сва признања која су дата једном Југословену - проглашен је херојем социјалистичког рада, одликован Орденом рада са златним вијенцем, наградом ЗАВНОБиХ-а, наградом АВНОЈ-а, Првомајском наградом и низом других награда и признања. Био је народни посланик Савезног вијећа за Височки срез од 1949. до 1953. године и члан првог Управног одбора Рудника Бреза, а у више градова почасни грађанин.

Лик овог радника ударника је 1987. година био насликан на новчаници од 20.000 динара. Врло често, али погрешно, Алију мијешају са ударником Арифом Хералићем, ливцем из Зенице, који се налази на чувеној југославенској новчаници од 10 динара и 1.000 динара из педесетих и шездесетих година.

Уписан је Алија и у историју рокенрола као јунак који је инспирисао пјесму “Срце, руке и лопата” састава “Забрањено пушење” те га многи препознају у стиховима “Није био он нити бомбаш, није био он нити спортиста. Све што је имао од оружјато су срце, руке и лопата.”

Имао је пуно душе и мало ријечи у кошчатом тијелу, вриједне руке и лопату, али се знао показати радом као мало ко на свијету. Искре живота пуштао је с намјером да огрије земаљску куглу на којој и дан-данас стрши његов кућерак на којем треба да пише: “И рођен велик по дјелу, умро ко залазак сунца које се стално рађа.”

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана