Сатурн, Дионис, Сунце и Даждбог: Које древне богове је замијенило Рођење Христово

Дио свештенства и епископије слаже се да је прослављање Божића у ноћи 24. на 25. децембар уочи Нове године много исправније, логичније и згодније, али тужно уздишу и кажу да за то није вријеме.

Ово питање првенствено брине, наравно, оне у чије ће цркве празник доћи у ноћи 6. на 7. јануар. Односно, поклонике Јерусалимске, Руске, Српске, Грузијске и Пољске православне цркве.

По неким легендама се сматра да је овај датум у Русији узет због хладне климе, али подржавање или оповргавање овог гледишта бесмислено је губљење времена, јер и у Европи постоје земље са хладном и суморном климом. С друге стране, дио Русије налази се у топлим географским ширинама, гдје зими нема много снијега. У најкраћим данима у години, на крају године, човечанство је славило рођење свих врста богова сунца - Озириса, Хоруса, Херкула, Диониса, Јупитера, који је поистовећен са Адонисом Тамузом и Даждбогом.

Први на листи је Сатурн. Његовим помињањем завршио се чланак посвећен првом Христовом рођењу. И друго, празник бога Сатурна, који је настао у знак сјећања на златно доба његове владавине, један је од најпознатијих.

Није тешко схватити зашто се испоставило да је празник у част бога Сатурна био један од најомиљенијих током најмање хиљаду година. Сатурналије су прогласили патрицији и конзули Квинт Клелије Циклус и Тит Луције Флавије, који су владали Римом у 5. вијеку прије нове ере. Наставили су да га славе у новом миленијуму у 4. и 5. вијеку и Блажени Августин, који је живио током овог периода, више пута се обраћао хришћанима са подсјетником да је вријеме да престану да буду незнабошци и почну да славе Рођење Христово.

Прво објашњење је да се Сатурналије поклопио са завршетком пољопривредних радова, и што је најважније, са завршетком бербе грожђа. Друго, то је био законски празник за робове. Као симбол слободе, робови су ових дана добили посебну капу - пилеус. Овом „пропусницом” нису само ослобођени посла, већ су пуштани на празнике у куће у којима су јели и пили за заједничким столом. Добијали су поклоне. Могуће је да се управо на празник Сатурналије родила добротворна организација, по којој су познати предбожићни дани.

Циклус и Флавије одлучили су да се поклоне Сатурну 17. децембра. Брзо је постало јасно да један дан није довољан. Допуњавање залиха вина захтијевало је промишљену и озбиљну анализу сваке сорте. Одлучили су да славе недјељу дана, али се умијешао Октавијан Август. Формиравши Римско одлучио је да се избори са тако једноставном ствари као што је искорењивање пијанства.

Октавијан је био опште познат као присталица морала. Извршио је реформу бракова, покушао да обнови патријархалне традиције ропства, обновио 82 паганска храма. Октавијан је смањио Сатурналије на три дана, оживљавајући традицију много мирнијих игара на фестивалу Луперкалиј, који пада у фебруару, када се понуда вина већ знатно смањује.

Римљани се нису бунили и то с правом, јер је Калигула, који је замјенио Октавијана повећао је свечане прославе у част Сатурна на пет дана.

Међутим, Сатурн је далеко од првог и не посљедњег бога коме се клањају у децембру. Штавише, за неке од њих се зна тачан датум рођења.

Према древној египатској митологији, 3.000 година прије наше ере рођено је прво дијете бога земље Хебе и богиње неба Нут. Дечак се звао Озирис. Најстарији је рођен првог од пет светих дана који затварају годину.

Озирис је постављен за бога поновног рођења, краља загробног живота и истовремено за судију душама преминулих. Владао је над дванаест краљева. Био је издан, убијен, сахрањен. Био у паклу три дана и васкрсао. Египат је захвалан Озирису што је створио цивилизацију, подучавао људе религији и пољопривреди и окончао варварство. И научио како правилно узгајати лозу.

Озирис и Изида су 25. децембра родили бога неба и сунца по имену Хорус, који је такође називан чуваром Тајне мудрости. У тренутку када се Хорус родио, на источном дијелу неба појавила се сјајна звезда. Захваљујући њој људи су пронашли наду да ће се ослободити сурове тираније и моћи зла која је владала у Египту. Хорус је оправдао наде човјечанства и окончао 80-годишњи рат, ујединио Горњи и Доњи Египат, тако на многим сликама има две круне на глави.

Око 1200. прије Христа у Персији се 25. децембра родио се бог Митра о коме се зна врло мало. Вјерује се да је он био бог сунца, дана, свјетлости, моралне свјетлости, истине, творац космоса и посредник између богова. Научници виде многе везе између њега и Персеја.

Митра није имао родитеље, али је рођен као одрасла особа из стене на коју се с неба просипала свјетлост. Пастири су први сазнали за његово рођење и одмах су схватили да је то Бог, па су му поклонили дарове у виду потомство из стада и плодове. Прије свега, Митра је освојио сунце, а онда и бика.

Није имао са ким да се бори, па је отишао да лута свијетом. Током путовања није губио вријеме, повремено је спасавао људе од поплава и пожара. Једног лијепог дана, Митра је схватио да је на Земљи промјенио све послове, па се послије опроштајне гозбе уздигао на небо са Сунцем.

Претпоставља се да се митра као дио свештеничке хришћанске одежде и епископског достојанства митрополита појавила у грчком лексикону захваљујући персијском богу.

Наравно, заштитник вина и плодних сила земље, најрадоснији и најразвратнији бог Дионис могао је да се роди само у дане када је било могуће окусити вино нове бербе. Дионисов отац је био Зевс, али Дионисова мајка би могла бити Персефона, Деметра или чак смртница, ћерка тебанског краља.

Осветољубиви Дионис је често био лошег расположења. Међутим, забава му није била страна, што је резултирало дионизијским свечаностима, које су се одржавале два пута годишње, а пратиле су их пијанство, разузданост и жртве. У добром расположењу и Дионис је често помагао људима. Управо је он дао Икарију лозу, учећи га како да је правилно узгаја.

Вјачеслав Иванов, писац књиге „Дионис”, био је заинтересован за култ овог бога. Иванов је студирао у Њемачкој, одакле су бројне експедиције упућене на ископавања у Грчку, тада је започело историјско и мистично проучавање хришћанства. У својој књизи објашњава рођење Диониса.

„Тако је настала нека врста ритуалног дуализма који је дуги низ векова одредио читаву структуру хеленске религије. Служења олимпским и хтонским боговима строго су разграничена по мјесту и времену; комбинација елемената и у општем молитвеном поступку је апсолутно забрањено. Ритуални раскол је довео до посљедица. У религиозној психологији народа послужио је за потрагу за новом синтетичком религијском формом, која је у лику патетичног бога, небеског и хероја заједно, подједнако моћних на Олимпу и у пребивалишту мртвих, блиских људима и готово богочовјека, требало да постане веза између супротстављених господства, од којих је подједнако зависио и од којих је дрхтао подједнако подређени и једнима и другима подједнако туђи човјек”.

Вјачеслав Иванов, анализирајући ток историје, сугерише зашто је хришћанство тако брзо и чврсто укоријенило у Грчкој.

„Нема сумње да је Дионисова религија, као и свака мистична религија, дала своју вјерну 'метафизичку утеху' управо у оном свијету који је открила и никако у аутархији 'естетског феномена'. Штавише, то је била претежно демократска религија и, што је посебно важно, прва у хеленизму која је одредила свој правац, који је од тада неодољиво тежио свом вјерском стваралаштву ка посљедњем закључку – хришћанству”.

Један од главних богова у источнословенској митологији, бог сунца, плодности и сунчеве свјетлости је Даждбог. Према легенди, рођен је из камена који је сирена Рос донијела Сварогу. Златне стреле Перуна погодиле су овај камен, а Даждбог је рођен у камену. Из дјетета је зрачило дивно и топло свијетло. Одлучено је да се дан Даждбога слави два пута годишње на дане равнодневице. Вјерује се да љети помаже у испуњавању жеља, одржавању здравља и стицању разних погодности, а зими је покровитељ вјенчања, богатства, доброте, свјетлости и природним појавама.

Обожавање Даждбога постоји и данас. Међутим, римски незнабошци наставили су да славе Сатурналије и послије едикта из 312. године. Тада је цар Константин, који се преобратио у хришћанство, препоручио да се Сатурналије забране као пагански празник. Од 284. до 323. године Римским царством истовремено је владао не један, већ неколико царева и свако од њих је издао бар један вјерски закон, тако да предлог цара константина није усвојен.

Што се тиче богова и празника посвећених њима, сваки од њих је рођен кад је постало немогуће живјети у тами, тако се уједно родила и нада за најбоље, преноси Спутњик.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.