Ренесансни човjек и први српски олимпијац: Његов успjех поновљен тек послijе 112 година
Свечаном отварању првих Олимпијских игара модерног свијета, 1896. године, присуствовао је краљ Александар Обреновић као једини страни званичник који је нашао времена да оде у Грчку. Међу учесницима, под заставом Угарске, такмичио се и Момчило Тапавица, Србин из села Надаљ у Војводини.
Архитекта са срцем олимпијца
Од спорта се у то вријеме није живјело. Он се тада само волио. Момчило Тапавица био је архитекта који је у слободно вријеме трчао, дизао тегове и играо тенис. Важио је једног од најјачих људи у Војводини, снажног и веома развијеног.
Када је од Угарске дошао позив да се такмичи под њеном заставом на обновљеним Олимпијским играма, Момчило се одазвао и то рјешивши да се опроба у чак четири дисциплине - атлетици, рвању, дизању тегова и тенису, преноси Историјски забавник.
Од укупно шест медаља колико је Угарска освојила на Олимпијским играма у Атини, Момчило Тапавица однио је једну, али су му остале измакле “за длаку”. Био је четврти у рвању и шести у дизању тегова. Због повреде је морао да одустане од такмичења у атлетици.
Круна Момчиловог такммичења била је бронзана медаљу у тенису. Након њега, овај успјех је за Србију поновио тек Новак Ђоковић више од вијека касније, у Пекингу 2008. године.
“Имао је само једну ману...”
“Нико му није био раван у рвању, а још мање у дизању терета и бацању камена с рамена. Бавио се разним гранама спорта, а био је умно и физички изнад својих вршњака. Као дипломирани архитекта, надвисио је интелектуално нешколоване у гарди. Затим, као најистакнутији члан Савеза за тјелесно васпитање, постао је појам у очима војника. Имао је само једну ману: прецијенио је своју снагу и то му се освијетило на Олимпијским играма у Атини”.
Овако је писао о Тапавици потпредсједник МОК и генерални секретар Олимпијског комитета Мађарске, Ференц Кемењи, у својим мемоарима.
Ренесансни човјек
Послије Олимпијских игара, Момчило Тапавица се вратио свом занимању. Спортом се и даље бавио, али само рекреативно.
Постао је познати и признати архитекта. Пројектовао здање Државне банке Црне Горе на Цетињу, велелепни хотел “Бока” у Херцег Новом, као и зграду Матице српске у Новом Саду чијој се љепоти и данас диве.
У 76. години оболио је од хроничне жутице, која се искомпликовала. Умро је у Пули 10. јануара 1949. гдје је послије Другог свјетског рата радио као главни урбаниста. У Херцег Новом му је 1999. године постављена спомен биста “првом олимпијском путнику из Југославије”, а споменик од фебруара 2020. има и у Новом Саду.
Иако је олимпијску медаљу освојио за репрезентацију Угарске (данашње Мађарске) Међународна тениска федерација Момчила Тапавицу води као југословенског тенисера. Што се репрезентације Србије тиче, наши спортисти су се на Олимпијади први пут опробали тек 16 година касније, 1912. године.
Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.
