Први балкански рат окончан прије 110 година

   Био је то резултат рата који је започео октобра 1912, и који су балканске савезнице, Србија, Грчка, Бугарска и Црна Гора, водиле против Турске, како би коначно ослободиле своје сународнике који су се вијековима налазили под турском влашћу.
 

   Са становишта Србије превасходни циљ је био ослобођење Косова и Старе Србије. Све ослободилачке тежње Срба вијековима су биле у знаку Косова и оно је тада коначно ослобођено.
 

   Свака од чланица споразума имала је своје ратне циљеве и претходно је постигнут оквирни споразум. Притисак великих сила, међутим, онемогућио је његову реализацију како је било предвиђено, иако је Османска Турска била потпуно поражена.
 

   Српска војска је тежишни дио борби, и пресудне побједе у том рату, остварила 23. и 24. окробра током Кумановске битке, као и  победом код Битоља гдје је кључна битка вођена од 16. до 19. новембра 1912.
 

   Остварењем тих побједа турске трупе су дефинитивнио потучене и разбијене, а Вардарску Македонију је ослободила српска војска.
 

   За побједу на Куманову, Радомир Путник, тада начелник Главног генералштаба Војске Краљевине Србије, је добио чин војводе.
 

   Грцима је у међувремену успјело да поразивши Турке уђу у Солун, док су Бугари остали заглављени код Једрена, које је доцније ослобођено уз помоћ Срба.
 

   Османска држава се Лондонским уговором одрекла свих територија у Европи западно од линије Енос  - Мидија, изузевши простор тада недефинисане Албаније. Црта Енос, на Егејском мору, - Мидија, на Црном мору, подразумевала је отприлике сјеверозападну половину данашње европске Турске.
 

   Пошто су Аустроугарска и Италија наметнуле успостављање Албаније, Српске трупе су биле приморане да се повуку са тог простора, односно далеко од морске обале. Србији је признато ослобођење Косова, подела Санџака са Црном Гором, а српске трупе су остале у ослобођеном повардарју.
  

 Грчка је добила Крит, Бугарска део Тракије. Но дефинитивни статус простора Македоније остављен је отворен, односно трупе савезница држале су делове територија које су током рата ослободиле.
  

 Аустроугарска је инсистирајући на стварању Албаније пре свега настојала да никако не допусти излазак Србије на море.
 

   Успостављањем независне Албаније није била задовољна ни Грчка, која је такође због тога ускраћена за северни део Епира, насупрот претходним договорима. Такође и Црна Гора која је планирала припајање северног дела те области, укључујући и Скадар. 
 

   Мировним преговорима у Лондону присуствовали су и представници других великих сила, Британије, Њемачке, Русије, осим поменутих Аустроугарске и Италије. Британија и Њемачка су се званично држале неутрално током преговора. Док је Русија, наводно, била склона Србији.
 

   Коначно, потписан је споразум 30. маја, иза ког је остало више нерјешених спорних питања, за потоње преговоре.
 

   Све је међутим пресјечено бугарским нападом на Србе на самом крају јуна.
 

   Одлука да Бугарска ступи у рат против Србије највјероватније је била плод настојања званичног Беча, односно аустроугарске дипломатије, а вјероватно и Берлина.
 

   Пошто су у рат против Бугарске потом ушли Грци, затим Румуни, а у рат се укључила и Турска, Бугарска је до краја јула потучена.
  
 Осим Косова, дела Метохије, сјеверног Санџака, саставни дио Србије је тада постала и Вардарска Македонија, према тадашњој терминологији Стара и Јужна Србија.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.