Прича о управницама дјечијих домова у Бањалуци (1945 -1969): Сирочадима биле и мајке и учитељице и пријатељице

Када би потпуно или дјелимично били ријешени ти проблеми, у домовима се приступало васпитно-образовном раду. Циљ рада у домовима је био да се штићеници припреме за самостални живот, да се кроз домско и школско васпитање и образовање оспособе за стваралачки рад, да у њима развију љубав према народу и држави и да им уграде демократски дух и осјећање поштовања према другима.

Одговорност за неуспјех дјеце у школи сносили су како управа и наставни кадар школе тако и управа и васпитни кадар дома. У домовима није било комфора, подови су били голи, неки покривени поњавом, собе претрпане, у кревету по двоје, штићеници скромно нахрањени, обувени и обучени, али је све било чисто и уредно. Увече су жене, од управнице до чистачице, шиле пиџаме, кошуљице или завјесе. Све оно чега није било замјењивала је љубав запослених према дјеци. Сви су предано обављали свој посао васпитања и образовања дјеце, али су се нарочито истицале управнице хуманитарке, које су готово 24 сата дневно радиле са питомцима и углавном становале у дому.

Оне су дјеци биле мајке, учитељице, васпитачице и пријатељице, особе које су им помогле да се привикну на живот у дому, преболе дјечије болести, науче прва слова и заврше школе, касније да пронађу “свој хљеб”.

У граду су популарно звали дјечије домове по управницама: “тета “, “Секин и Ленкин дом”. За свој рад награђиване су од града и републике, али су истицале да је највећа награда била када сретну питомце из својих домова, као одрасле, зреле људе који имају дјецу и унучад, који су успјели у животу или кад своју прву плату претворе у чоколаде и подијеле са друговима домцима.

Сјетимо се неких од тих жена које су то заслужиле.

Управнице у Женском дјечијем дому “Данко Митров” биле су: Мира Кесић (1945), Невенка Новаковић (1945-1947), Живана Каурин (1947-1949), која је прешла у Земаљски одбор Савез бораца НОР-а у Сарајеву и Ленка Спремо (1952-1962).

Ленка Спремо, кћерка обућара Јове Спреме и мајке Милке рођ. Тошић, рођена је 24. септембра 1905. у Мостару. Учитељску школу у Сарајеву завршила је 1927, а практични учитељски испит положила 1929. По завршетку школе, до полагања практичног испита, радила је у народним основним школама у Добоју код Какња, Сокоцу, Дрвару (1929-1931), Кривој Бари (1931), Орлану (1932), Дубници (1935), Ресену (1936-1940) и Сврљигу (1941-1945). Премјештена је 21. августа 1945. у Гимназију Скопље.

У Државној реалној гимназији у Бањалуци радила је од 11. јануара до 1. новембра 1946, када прелази у Женски средњошколски дом у Бањалуци на мјесто управнице. Након укидања овог дома у јулу 1952. прелази 11. септембра 1952. на мјесто управнице Дјечијег дома “Данко Митров”. У истом дому управник је био и њен брат Угљеша. Радила је као управница 10 година, до укидања дома 1962, када је пензионисана.

Управнице Дјечијег прихватилишта биле су Хелена Ракић (1949-1950), Зорица Кордић (1950-1951), која је потом прешла на мјесто васпитачице у Градском вртићу, Софија Мачкић (1954) и Дервиша Капетановић, од 6. септембра 1954. до укидања дома 30. јула 1955.

Софија Петровић Мачкић, рођена 20. јула 1910. у Битољу. Женску стручну учитељску школу, Одсјек за кројење и шивање рубља и хаљина завршила је у Београду 1927. Похађала је и курс за умјетне радње. Пуних 29 година радила је у женским стручним школама. Радила је и у Гимназији у Бихаћу, а по ослобођењу у Индустријској школи и у Школи ученика у привреди у Бањалуци. Послије укидања Женске стручне школе у Бањалуци преузета је 1. септембра 1956. у Центар за унапређење домаћинства па је радила на просвјетно-домаћинском курсу у Котор Варошу и Рекавицама. Премјештена је 1. октобра 1957. у Реалну гимназију у Бањалуци. Пензионисана је 1960.

У Дјечијем дому “Шоша Мажар” у Делибашином Селу управница је била Савка Баста, рођена 27. јануара 1918. у Удбини, од оца Петра и мајке Јелене. Осам разреда гимназије с великом матуром завршила је 1937. Од 1. јуна 1942. до 31. маја 1943. била је у затвору у Бањалуци. Учесница је НОБ-а. Службовала је у ОК КП Бањалука (15. мај - 13. децембар 1945), затим као управница Дома “Шоша Мажар” (13. децембар 1945 - 11. март 1947), начелник у Министарству социјалног старања НРБиХ (12. март 1947 - 30. јун 1951), као помоћница повјереника за народно здравље и социјално старање у Обласном народном одбору Бањалука (1. јул - 30. новембар 1951), као начелница Секретаријата за народно здравље и социјалну заштиту Среског народног одбора Бањалука (1. децембар 1951 - 30. јун 1955), директор “Крајишких новина” (1. јул 1955 - 31. јануар 1960) и начелница Одјељења за друштвене службе НОО Бањалука (1. фебруар 1960 - 1. фебруар 1963).

У Дјечијем дому “Касим Хаџић”, у Которварошкој улици (данас војводе Степе Степановића), управница је била Надежда Сека Маслеша, рођена 15. фебруара 1915. у Бањалуци од оца Александра и мајке Милеве, рођ. Добраш. Од новембра 1944. до фебруара 1945. била је члан МНО Кладово, а потом је службовала у Одсјеку за заштиту мајке и дјеце и младежи Централне управе дјечијих домова Окружног народног одбора Бањалука (16. октобар 1945 - 15. децембар 1945), као управница Дома “Касим Хаџић” (16. децембар 1945 - 8. јануар 1948), повјереница за просвјету и културу у Извршном одбору Градског народног одбора Бањалука (9. јануар 1948 - 10. јун 1949), повјереница за народно здравље и социјалну заштиту ИО Обласног народног одбора (11. јун 1949 - 31. децембар 1951), секретар Извршног одбора ГНО Бањалука (1. јануар - 31. март 1952) и начелница Одјељења за народно здравље и социјалну политику. Била је члан Градског одбора Народног фронта, Секретаријата Градског одбора АФЖ-а и Градског одбора пионира. Била је удата за Немању Поповића, који је убијен 1943. у Јајинцима. Позната је и као сестра народног хероја Веселина Маслеше. Умрла је у Бањалуци 2000. године.

У Дому за ратну сирочад предшколског узраста “Рада Врањешевић”, који је био смјештен у вили Матијевић у Гундулићевој улици, а касније у згради Војне болнице у парку “Младен Стојановић”, управнице су биле Мира Кесић, Марија Малић, Рада Вогрин, Олга Кнежевић и Берислава Царић.

Рада Вогрин Требовац била је управница у току 1947. У дом је дошла из Дома за слабомислену дјецу “Новак Пивашевић” на Петрићевцу, гдје је била управница.

Олга Кнежевић, управница Државног дјечијег дома “Петар Галић” из Котор Вароша премјештена је за управницу Дома “Рада Врањешевић” 21. марта 1947, гдје је радила до 29. јуна 1948. Била је учесница НОБ-а. Послије рата радила у дјечијим домовима и друштвима пријатеља дјеце, борила се за побољшање положаја жена на подручју Котор Вароша, Скендер Вакуфа, Масловара и Шипрага. Умрла је 1959, у 45. години живота. Смрт ју је затекла на мјесту управнице Синдикалног одмаралишта у Скендер Вакуфу.

Берислава Царић, била је управник у току 1948. и 1949. Прије тога радила је као помоћна васпитачица у Дјечијем вртићу Творнице дувана и у забавишту у Дјечијем дому преко Врбаса.

Мира Ивановић Кесић, рођена 1. јануара 1914. у Санском Мосту, завршила је Филозофски факултет у Скопљу. До септембра 1944. била је у Бањалуци незапослена, јер је од власти окарактерисана као љевичарка. Ступила је у службу 15. децембра 1944. као записничарка у Среском суду Гламоч, кога је формирао њен супруг Радован, правник. Из Гламоча је премјештена у Приједор, гдје је добила декрет да окупља ратну сирочад на округу. Ушла је у Бањалуку са Народноослободилачком војском 22. априла 1945. Преузела је испред Окружног народног одбора Бањалука дјевојчице из сиротишта Назарет и основала дом. Почетком 1946. основала је Дом “Рада Врањешевић”, из ког је премјештена у Одсјек за отворену заштиту Окружног народног одбора Бањалука. Била је и управница Централне управе дјечијих домова. Послије укидања ОНО Бањалука 1947, упућена је за начелницу дјечије заштите у Министарству социјалне заштите. У Сарајеву је остала до 1949. до смрти мужа Радована који је био секретар у Министарству трговине и снабдијевања. Првог јуна исте године вратила се у Бањалуку на мјесто управнице Дома “Рада Врањешевић”, у којем је провела 30 година. Пензионисана је 1978, али је остала да живи у Дому са своја два сина. Умрла је 1997. у Бањалуци.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.