Попео се на Везув, обишао Сјеверни пол и пирамиде, па у Србију донио...

Глас Српске
Попео се на Везув, обишао Сјеверни пол и пирамиде, па у Србију донио...

Угарски племић родим из Мокирна, Хаџи Павле Риђички (1805 - 1890), обишао је Сјеверни пол, попео се на Везув, стигао до папе, а затим пожурио да се завуче у фараонске гробнице. И све то крајем деветнаестог вијека, у тренутку када је увелико зашао у девету деценију живота.

Угледни адвокат и велепосједник свуда је истицао своје српско поријекло, а највећи подвиг учинио је пред крај живота када је обилазећи поларни круг преживео једну од најжешћих орканиских олуја. И док су његови сапутници, туристи из Сјеверне Америке и западне Европе захваљивали Свевишњем и зарицали да никада више неће корчити с копна, старина је истим бродом запловио ка Италији, са жељом да се попне на вулкан и посјети Ватикан.

Желио је да лично упозна поглавара Католичке цркве, папу Лава VIII и знајући да и најугледнији кардинали понекад чекају мјесецима на пријем, једноставно се умјешао међу чланове делегације који су тога дана били у протоколу. И док су сви скрушено погнутих глава чекали да папи цијеливају скуте, само му је Риђички раздрагано пришао, изљубио га и поздравио као да му је рођени. Зачуђени али и задивљени поглавар жарко је желио да сазна ко је старина ведрог духа, али није имао кога да пита. Хаџија је увелико бродио ка Средоземљу са жељом да се упозна са египатском културом.

У Каиро је стигао крајем зиме 1888. године, када је већ имао 83 године. То му није сметало да одмах изнајми кочију која ће га одвести до пирамида у Гизи. Покушао је, али није успијео да се попне на Кефренову и Менкорову пирамиду. Успјео је, међутим, да се узвјере на Копсову, признајући да није било лако. Кроз њену унутрашњост, записао је, мјестимице је пролазио тако што би га један бедуин вукао за ноге, а други гурао напред. Када је довољно “истражио” древне гобнице, Нилом се спустио до хиљаду километара удаљеног Асуана, одакле се вратио јашући на камили, а мјестимице и пјешице.

Племенити Риђички од Скрибјешића, како је гласила његова угарска племићка титула, био је носилац аустријског ордена Гвоздене круне, али и српског Таковског крста. Био је мецена и добротвор, један од оснивача Матице српске, ктитор многих цркава, пријатељ Обреновића и финанасијер ослободилачких ратова Србије. Ипак, највише се памти по мумији коју је купио на пијаци у Луксору. Вјерујући да ће се српска јавност и студенти најлакше упознати с древном културом гледајући ову мумију, није му било тешко да је бродом, редовном поштанском линијом преко Средоземља, Егејског, Мраморног и Црног мора, а затим Дунавом, пошаље за Београд.

Мумија је била намијењена Народном музеју у Београду, али оно за шта је њему требало неколико дана, његовим потомцима требало је стотину и више година. Готово кроз читав двадесети вијек мумија се сељакала иза депоа у депо, далеко од погледа посматрача, временом постајући и урбана легенда - сви су за њу чули, али је готово нико није видио. Све до прије десетак година када је коначно постала дио сталне поставке Архолошке збирке Филозофског факултета у Београду.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана