Пионири српске артиљерије

Он је свакако био горостасни војсковођа и ратник, међутим многи занемарују његову озбиљну државничку димензију која некако остаде у сјенци вождовог војничког генија. Овај прегалац и визионар имао је јасан план како да устанак не заврши као једна од многих претходних буна.

Свјестан мале снаге, коју је чинило око 400.000 житеља Шумадије, наспрам Турске царевине са око 30 милиона становника, Карађорђе намјерава побунити све српске крајеве, а коначно и све хришћане под Турцима. Истовремено он шаље емисаре моћним царевима у Петроград, Беч и Париз, тражећи помоћ и подршку за српски устанак, нудећи им војно савезништво. Вожд високо уздигну идеју слободне српске државе и намјери јој што прије ударити јаке темеље. Међутим, како за ваљану управу, судство, школство и друге институције не имаде стручних домаћих синова, упути позив школованим Србима и разним вјештацима из пријека, неопходним за војне и управне послове. Прве велике побједе устаника снажно одјекнуше свуд тамо гдје живе Срби, изазивајући  огромно одушевљење и њихову спремност да помогну: оружјем у руци, прилогом или на било који начин. Ускоро доста школованих и стручних људи, на челу са остарјелим Доситејем Обрадовићем, дође у Србију.

Оскудица у топовима

Наравно да су војни послови били у првом плану, а као горуће питање наметнула се набавка оружја и муниције, јер без добро уређене и наоружане војске отпор бројчано надмоћној турској сили, која по правилу напада са три стране одједном, био би немогућ.  Аустрија, као једина сусједна држава, због обзира према Турској држала је забрану доставе ратног материјала побуњеним Србима. Та блокада је ипак била порозна због подмитљивих граничних официра, за шта су се побринули српски родољуби преко Саве и Дунава, а подоста оружја стизало је и из Русије. Оскудијевало се у топовима, јер њихова набавка и транспорт бијаше скопчан са разним препрекама. Зато Карађорђе у првим данима устанка користи и чувене трешњеве топове, који су, истини за вољу, имали скроман бојеви ефекат, али су подизали морал војсци, те служили за сигнале јединицама око бојног поља. Дио артиљерије устаници задобише и као ратни плијен, али све је то било недовољно и епизодног карактера. То су већином била од Турака “батаљена” оруђа, забијањем клинова у фаље или тешки тврђавски топови, неупотребљиви за војску у сталном покрету, која је освитала гдје није омркнула. Само при заузимању Београда Србима падоше у руке 253 топа разних калибара (у фунтама), од којих је на лафетима било само тридесетак, а употребљиво 15–20 њих. Поврх свега, вожд није имао својих људи вичних том оружју. Један од првих Срба који прискочи у овој невољи био је Земунац Јован Петровић, звани Јован Ковач, који временом поста најчувенији ковач у српској историји, поред оног епског Новака Ковача, што искова сабљу Краљевићу Марку.

Како је одраније имао дозволу за прелазак на “турску” страну ради паљења ћумурана за своју ковачницу, не бјеше сумњив. Али кад поче дуже избивати радећи око српских топова, дође под удар аустријских власти. Испочетка је окивао и утезао поменуте трешњеве топове, којим би током дејства прскали обручи. Неком приликом Јован окова један “трешњевац”, а због неке сумње он сједе на топ и нареди паљбу. На срећу топ издржа јер је Ковач ризиковао не само понос, већ и живу главу. Вожд га очински укори, подвлачећи његову велику важност за српску војску. Са рутином човјека који зна шта ради био је скоро незамјенљив у репарацији и лафетирању топова. Као човјек практичног духа проникну и у тајне сложеног ливачког заната, па  1807. изли и свој први топ.

Карађорђе је високо цијенио овог ваљаног родољуба, па му тако 26. јуна 1810. пише: “Ја признајем и похваљујем труде ваше к народу показате. Не заборављам ни на Мишару 1806. што сте задужили занатом вашим. Ви сте тако нашем народу велика благодејанија учинили, на које ја и потомци наши вечно вам благодарити будемо”.

Није то речено тек онако, јер је Јован Ковач много допринио покретању арсенала и тополивнице у Београду 1807, која бијаше у Доњем граду, западно од куле Небојше. Уз барутане у Страгарима, Ваљеву и Манасији, тополивница устаничкој држави знатно подиже углед и донесе одређену оружану независност. О њеној важности рјечито говори и биљешка секретара Совјета Стефана Филиповића да је 1808. из државне касе ливцима топова мјесечно исплаћивано од 130 до 150 гроша, док је рецимо министрима и Карађорђу одређен трошак од 80 до 100 гроша (вожд је одбијао да прима тај новац из народне благајне). У тополивници се од 1808. лију топовске цијеви и ђулад, а наредне 1809. завршавао се сваког трећег дана по један брдски “хајдук топ”. Све је то омогућило вожду да формира посебне елитне јединице (регулаше) опремљене артиљеријом, које обучи и устроји руски официр Илија Новокрешћени. “Крајем 1812. та трупа је имала око 200 брдских топова и 4300 војника који су примали по 15 гроша на дан”, биљежи хроничар устанка Арсенијевић - Баталака.

Више од ковача

Велики допринос у раду арсенала и тополивнице, поред Јована Петровића Ковача, дали су Новосађанин Павле Поповић, Мирослав Петковић из Вршца, Јован Фогараш и Јован Бота из Ердеља, Манојло Милосављевић, те ливци из Луганска Козма Калињин и Григориј Пољаков, са техничким мајором Лавровом, које вожду упути руска Молдавска армија. Коначно, ту је своје оригиналне демонтажне топове лио и Томо Милиновић, о којем ће касије бити више ријечи. Али прво да кажемо нешто о пиониру тог посла и несвакидашњој личности Јовану Ковачу Петровићу.

Јован Петровић је рођен у селу Својнову код Параћина 1772, прије равно 250 година. Кад му је умро отац, а мајка се преудала, он са шеснаест година пређе у Аустрију и укључи се у фрајкор Михаљевића. За Кочине крајине исказа се великом храброшћу кад задоби двије ране и златну медаљу за храброст у акцији спасавања капетана Радича Петровића. У фрајкору је учио ковачки занат код војних мајстора, а потом осам година проведе у земунској ковачници Анђелка Георгијевића, гдје стече мајсторско звање. Тако марта 1798. отвори у Земуну властиту ковачку радњу, а у одобрењу магистрата стоји да је “добра владања, вредан и вешт”. Као противуслугу за оправку фијакера, војни судија из Митровице испослова му дозволу Магистрата за израду сложених ковачких радова, која је давана само њемачким мајсторима. Јован Петровић био је много више од успјешног ковача, својим знањем и памећу могао је лако постати инжењер и интелектуалац да је било школа. Био је освједочени љубитељ “просвјештенија” и добротвор просвјетног рада, претплатник многих часописа и власник знатне кућне библиотеке. Говорио је њемачки и турски језик и био познаник најумнијих Срба тог времена. Послије пропасти устанка 1813. и Милошу Великом је чинио разне ковачке и друге услуге (правио крстове и црквена звона). Године 1822. члан је Комисије за попис српских средњовјековних споменика. Званични српски грб с великим крстом и оцилима на црвеном пољу исковао је 1830. и поклонио за Кнежев конак у част добијања аутономије (хатишерифа). За тај рад одби примити новчану награду, казавши да нема веће награде него што му је “Свевишњи допустио да ту част доживи”. Исте године је оковао и улежиштио звона на Саборној цркви, која су тада по први пут зазвонила послије тровјековне забране, а то бијаше знак да је и Турцима “одзвонило” у Србији. “Франц Први” је 1831. био први пароброд који пристаде у Земуну, али са кваром на машини. Од свих мајстора Земуна, једини кадар да отклони квар био је Јован Ковач. Кад парну машину доведе у ред, капетан му понуди новац или трајну бесплатну карту, он све одби и с њима отплови само до Новог Сада да провјери рад машине. Други пут из захвалности за услугу водича, а посебно за поклоне њиховом музеју у виду народних рукотворина, њемачки научници из Берлина га уврстише међу чланове тамошњег музеја.

Искуство срчаног ратника

Као што рекосмо, слиједи и неколико ријечи о Јовановом вршњаку, великом патриоти и техничком зналцу Тому Милиновићу. Рођен је по некима исте 1772. у селу Морињу код Рисна у Боки. Син је Ђура, а унук попа Цвија Милиновића, мајка Андријана бјеше му од Злоковића из Бијеле. Већ са 16 година као “пиколо” заплови на једрењаку. Пловећи у разне луке и државе, са великом радозналошћу занимао се за бродоградњу и бродску артиљерију. Пажљиво је осматрао, питао и биљежио, учећи успут и пет-шест страних језика. За десет година догура до капетана брода и стече нешто готовине, па започе трговину у Трсту.  Избијањем Првог српског устанка, као горљив српски патриота, заједно са тршћанским трговцима Србима прикупља и шаље новчану помоћ Карађорђу, са којим одмах успоставља везу ради неких повјерљивих послова. Ту упознаје и Доситеја Обрадовића, који се у љето 1807. на вождов позив упутио у Србију. Двије године касније и Томо учини исто, не ­би ли служио Србији и српском роду, још боље и корисније.

У Београд је дошао са супругом Маријетом и сином Ђорђем. Његово искуство бијаше драгоцјено, па убрзо показа велику умјешност око топова, али и храброст срчаног ратника. Вожд брзо процијени његове квалитете и постави га за артиљеријског војводу и савјетника, а као високо повјерљивом даде му и команду над својом гардом. У предаху борби даровити Томо се бави прерадом и ливењем топова, може се рећи да је био пионир у стварању лаке брдске артиљерије погодне за брзо преношење. По својим домишљатим рјешењима излио је два топа - чудо технике, који су били круна његовог рада. За неколико минута могли су се расклопити у пет дијелова тешких до 35 кг, што их је чинило лако преносивим. Поред тога Томо командује артиљеријом у многим биткама и вјештим и брзим премијештањем оруђа, уз прецизну ватру, даје немјерљив допринос побједама. Након пропасти устанка враћа се у Трст, а 1815. на Карађорђев позив долази у Русију, гдје ће у граду Акерману живјети бавећи се виноградарством. Ту ће и умријети, чекајући прилику да се насели у вољену Србију. Иза њега су у рукопису остале двије књиге сјећања, које су објављене 1847. залагањем Сима Милутиновића Сарајлије.

Чим се мало удубимо у нашу бурну прошлост, срећемо стотине и хиљаде оваквих знаних и незнаних великих људи, који нас задужише својим патриотским дјелом. Без њих историјски пут, а тако и садашњост нашег народа, несумњиво би били много мање повољни.

“Ракетле” 

Почетком 1806. боравећи у Бечу прота Матеја Ненадовић је купио “хиљаду ракетли великих” направљених у Саксонији. Исте године Срби су са њима згромили турску посаду у Шапцу. Иначе та 1806. се у војној историји биљежи као почетак употребе ракетног оружја, али на тлу Француске (Шабац се не помиње). Устаници су били задивљени учинком ракета, па им Србин Марко Дабић, трговац из Саксоније, набави планове за израду, али му их заплијенише Аустријанци. У српском арсеналу их ипак почеше правити 1812. У метални цилиндар са ђулетом пуњено је гориво од мијешане шалитре, сумпора и ћумура. Ракета се палила фитиљем са мотке на дрвеном троношцу. Домет је био невјероватан - чак преко километар, али прецизност мала.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.