Пад бастиона хришћанства: "До када ће владати полумjесец, који контролише град Константина?"

ГС
Пад бастиона хришћанства: "До када ће владати полумjесец, који контролише град Константина?"

Тог 29. маја 1453. успео је посљедњи османски напад на Цариград. Османска топовска ватра оборила је велике Теодозијске зидове града. Посљедњи византијски цар Константин XИ Палеолог Драгаш скинуо је са себе своје царске регалије и умро борећи се као обични војник.

Османске трупе пљачкале су, док је султан Мехмет Други марширао градом пре него што је дошао до најпознатије хришћанске катедрале Аја Софије, претворио је у џамију и захвалио Богу на побједи.

Цариград је требало да буде нова престоница растуćег Османског царства. Византијско царство, држава Римљана која се постојала више од једног миленијума, коначно, више није постојало.

Европа је примила вест о паду Цариграда са нескривеним ужасом. Пао је велики град, хришћански бастион против муслиманске плиме. Папа Никола В позвао је на још један крсташки рат, а будући папа Пио ИИ назвао је 1453. годину "другом смрћу за Хомера и другим разарањем Платона".

Османи су коначно добиле највећу могућу награду.

Након пада Цариграда, остатак света који говори грчки језик брзо су освојили Османи. До 1669. године практично цео грчки свет био је под османском влашćу. Током овог 400-годишњег периода османске доминације, историјско сеćање на независност која је била најистакнутија за Ромеје није било класична, древна Грчка, веć хришćанска Византија. Док би етнички грчки Ромеји, зван "Пханариотес", наставили да живи у Цариграду под османском влашćу, сеćање на славу византијског Цариграда доминирало би и над читавим мишљењем веćе заједнице Ромеја на грчком језику.

Под Османима, религија је била главни идентификатор народности, а не етничка припадност, а термин "хеленски" се од четвртог века сматра речју којој су називали пагане; све је то допринело веćој идентификацији етничких Грка са њиховим непосредним византијским / римским прецима пре него са древним Грцима Атине и Спарте.

Јаонис Прингос, грчки трговац из Загоре из осамнаестог века, који је боравио у Амстердаму, питао је: "До када ćе владати полумесец, који контролише град Константина?" Следеćи претпостављено пророчанство византијског цара Лава ВИ, Прингос је веровао да је дошло време да се опорави "царство Римљана".

Када су Грци коначно ослободили острво Лимнос од османлијске власти 1912. године, локални дечаци су отишли ​​да погледају војнике. Војници су питали "Шта гледаш?", на шта су деца одговорила: "У Хелене." Војници су одговорили: "Ви сами нисте Хелени?", да би им дјечаци рекли: "Не, ми смо Римљани."

Сеćање на прошлост за етничке Грке - чак и пре једног века - пре свега није била древна Грчка, веć њихов идентитет као Ромеја, њихово колективно сеćање на Византију и сан о њеном опоравку.

Након што је Грчка 1830. године стекла независност, опоравак Цариграда деловао је као стварна могућност. Док се нова независна грчка држава састојала од нешто више од Пелопонеза и Атике, модерна Грчка је сањала да поврати своју историјску величину.

Кроз деветнаести век и почетком двадесетог века Грчка је напредовала, преузимајући све више и више грчких насеља од османске владавине. Мегали идеја (Велика идеја) је била његов заједнички вапај: "Пали ме цхрониа ме каироус!" ("Још једном, како године и време пролазе, још једном ćе бити наше!“).

Тесалија је враћена 1881. године; периферија Епир, Егејска острва и Македонија одузети су од Османа 1913. године. Нови краљ 1913. био је Константин И, прикладно назван баш као први и последњи цар Константинопољ; понекад су га називали и Константином XИИ, директним наследником Константина XИ Палеолога Драгаша.

Коначно, после Првог светског рата, Грчка је добила подручје око Смирне у Анталији, као и Тракију, с тим да се границе нове грчке територије приближавају самим вратима самог Цариграда.

Грчке су снаге у почетку успешно заузеле ове нове територије и супротставиле се турским снагама, са сном о враćању Константинопоља у своје руке. Али су устаљене турске снаге под Мустафом Кемалом зауставиле напредовање Грка.

Смирну су спалили турски војници, док су Грци очајнички покушавали да избегну пламен и крвопролиćе. Заједно са Смирном, у пламену је нестала и идеја обновљене Византије.

Грчка је изгубила ново освојене турске територије, а грчко становништво у Анталији присилно је превезено у Грчку као део размене становништва према уговору Лозанског мира.

Иако се чинило да је опоравак Цариграда и обнова Византије умрла на пристаништима Смирне, Цариград није у потпуности нестао из историјске и колективне меморије грчког народа.

Грчко становништво у Цариграду ослобођено је размене становништва 1923. године, али њихов постепени излазак из града убрзан је антигрчким турским погромом од 6. до 7. септембра 1955. године, што је резултирало уништењем грчке имовине и чак и смрти етничких Грка који живе у Цариграду.

Грчко становништво данас у Константинопољу нема више од неколико хиљада људи, а неки процењују да се чак ради о 2.000 људи.

Ипак, Цариград и даље држи драгоцено место у историји и у умовима Грка широм света. Можда најважнија међу преживелим грчким заједницама у Истанбулу је Цариградска патријаршија, најдража од свих православних хришćанских верских институција; заиста, највеćи део њеног финансирања данас долази од грчке владе.

Поред тога, у Цариграду и даље постоје споменици византијске ере, укључујуćи Теодозијске зидове, рушевине две византијске палате и отприлике десетак византијских цркава (иако је веćина пренамењена у џамије), укључујуćи и велику Аја Софију, која је данас музеј.

Међутим, слика у самој Грчкој и дијаспори је компликованија. Важност класичне Грчке у грчком уму непрестано је расла током 19. и 20. века, између осталог због места нове грчке престонице.

Атина је била важан град у класичној Грчкој, али је с временом њена важност опадала, служила је само као мали провинцијски град током византијске ере, а данас има мало византијских споменика.

У данашњој Атини, византијски цареви и хероји нису битни попут оних у древној Грчкој, попут Леонида и Перикла, нити њихова имена имају тежину попут имена Платона и Аристотела. Положај Грчке над Византијом у историјском памćењу Грка је опипљив.

Ипак, упркос овоме, Цариград још је важан за Грке. Главне публикације из дијаспоре често објављују чланке о Византији и нарочито Цариграду.

Статуа последњег византијског цара Константина XИ и даље краси центар Атине.

Тако 567 година након трауматичног пада Константинопоља и победе османске војске Мехмета ИИ, сеćање на византијски Цариград још није нестало.

Можда му се више не одаје исто признање код Грка или глобалне популације као и старогрчкој историји, али наставља да даје свој печат грчком историјском сеćању од 1453. до данас, као и на утицај на политику и као извор поноса у прошлости.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана