Освојила је свијет на врховима прстију - прича о највећој руској балерини

ГС
Foto: гс

Маја Плисецкаја је остала је упамћена као жена инспирација, која је својом животном снагом, јаким духом и неоспорним талентом превладавале све животне недаће.

У игри је проналазила срећу и сврху, посвећивала јој се до сржи свог бића и на врховима прстију надигравала изазове које јој судбина доносила на пут.

Рођена у Москви 25. новембра 1925. године, а у осамнаестој години постала је чланица Бољшог театра, за који је наступала до 1990. године.

Маја Плисецка потиче из старе руске балетске породице јеврејског поријекла. Њен ујак Асаф Месерет био је легендарни професор балета. Тетка, уз коју је одрасла, Суламиф Месерер, била је примабалерина Бољшог театра.

Младост Маје Плисецкаје обиљежиле су патње под стаљинизмом. Отац јој је нестао без трага 1937. године, а мајка депортована у Казахстан. Педесет година касније откривено је да је њен отац убијен.

У некадашњем Совјетском Савезу добила је 1964. године највише цивилно признање – Лењинову награду. Од 1988. године била је умјетничка директорка Шпанског националног балета.

Волела је сцену и вољела је живот. Како је и сама једном изјавила, прекршила је каноне и пливала против плиме. Била је необично слободољубива не само у плесу, већ и у својим изјавама. Плисецка је остала позната по високим скоковима, флексибилним леђима, дугим рукама, грациозности покрета и харизми, којој су доприносили упечатљив изглед и црвена коса. Њене најчувеније улоге биле су у балетима Лабудово језеро (1947), Успавана љепотица (1961), Кармен, Дон Кихот и Ана Карењина.

 Улогу Умирућег лабуда играла више од хиљаду пута.

Никада није штедела себе, па је тако на пробама и представама проводила сате. Једном је изјавила: "На мом телу не постоји ниједно живо место. Покривена сам ожиљцима. Једном, током пируете, мој мали прст је тако јако ударио мог партнера да се сломио и обесио." На питање шта је потом урадила, Плисецкаја је одговорила:"Како шта? Онда сам заплесала! Шта друго?"

Познато је да је одлазила у зоолошки врт, како би посматрала лабудове и тако пронашла инспирацију за свог "Умирућег лабуда". Изучавала је еластичност покрета, облик и начин кретања, положај главе приликом савијања врата... Изненада, један црни лабуд, неколико метара удаљен од ње је раширио своја крила, до пуне ширине, подигао своју ногу и стао у класичан положај балетске арабеске! Стајао је тако пред Мајом невероватно дуго, док му се она дивила. У "Лабудовом језеру" пак Маја је играла на сцени невјероватних 800 пута.

Балерина је сматрала да је човјеков карактер његова судбина: "Шта особа заиста жели? Не знам за друге. Рећи ћу вам нешто о себи. Не желим да будем роб. Не желим да ми непознате људе одлучују о судбинама. Не желим огрлицу око врата. Не желим ћелију, чак ни платинасту".

Последњи пут је наступила 1996. године, када је имала 70 година, у кореографији Мориса Бежара "Аве Марија", а преминула је 2. маја 2015. године.

ХРОНОЛОГИЈА
ХРОНОЛОГИЈА
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана