Осамдесет година од смрти једне од најмистериознијих личности у Југославији: Одабран за вријеме опасног живљења

Драган Мијовић
Осамдесет година од смрти једне од најмистериознијих личности у Југославији: Одабран за вријеме опасног живљења

Једног од најчувенијих Сточана био је глас да је “човјек са сто лица”, не због његове превртљиве природе, напротив - имао је чврст карактер као камен љутац са завичајног Хргуда. Те многоструке идентитете и паралелне животе је имао као врхунски обавјештајац, један од највећих у 20. вијеку.

Био је то главом Мустафа Мујка Голубић, човјек ријетког соја људи који  упорно слиједе своју идеју, не питајући за цијену. Човјек обдарен и одабран за опасно живљење и велика дјела. Да ли случајно, али његово име на арапском управо значи “одабрани”. У мозаику његове биографије недостају многе коцкице вјеродостојних фактицитета, што је просто уобичајено за људе његовог заната.

Празна поља тог мозаика попуњавали су разни аутори надуваним нагађањима и гласинама. Тако је почела да се испреда легенда која Голубића смјешта у миље филмских трилера бондовског типа. Неки га чак и називају југословенским Џејмс Бондом, иако је то име, захваљујући Флемингу, за себе резервисао један други српски обавјештајни ас - Душко Попов (Трицикл).

Истина је да је много различитих живота претопљено и кондензовано у овој харизматичној личности: младобосанац, српски националиста, четник Воје Танкосића, заклети црнорукац, масон, агент ОХРАНЕ, високи официр НКВД, професионални револуционар, џелат Коминтерне, рафинирани бонвиван и велики заводник и полиглота, Стаљинов интимус, ноћна мора европских полиција, новинар и ко зна шта све не. Остаће тајна да ли је био врбован за тајне службе и организације или је сам куцао на њихова врата, гоњен инстинктом рођеног бунтовника који жели мијењати свијет, а можда је успут и његов мачистички дух снажно стремио авантури.

А како је све почело?

У Сарајевској гимназији 1905. постаје члан Младе Босне. Три године касније, због јавног противљења анексији, из школе је истјеран, да би гимназију наставио у Београду. Поносни момак са фесом на глави, који се представљао као херцеговачки Србин муслиманске вјероисповијести, брзо је скренуо пажњу на себе. Када је за опкладу скочио у Саву са превисоког жељезничког моста, показао је да има срце и друге органе потребне за смјеле акције, па се ускоро, обрео међу комитама Воје Танкосића, заједно са десетинама момака из БиХ.  По избијању Балканског рата његов одред се бори у најкрвавијим окршајима, гдје заслужује чин наредника и Обилићеву медаљу за храброст, а 1913. као један од најбољих матураната у класи, добија стипендију Краљевске владе за студије права, које ће похађати у Лозани, Женеви, а потом и Паризу. Ту, као поуздани Аписов црнорукац, са Владимиром Гаћиновићем кује план за атентат на Оскара Поћорека. Почетком Великог рата прекида студије и ставља се на располагање отаџбини, добија чин поручника и распоред у Краљевој гарди. Храбро се бори све до 1915, када по Аписовом налогу одлази у Русију и доводи 1000 добровољаца.

Потом пролази албанску голготу, а послије ликвидације Аписа и другова у познатом Солунском процесу, када и сам добија годину дана затвора, постаје смртни непријатељ краља Александра. Средином 20-тих креће се на релацији Париз-Београд-Лесковац-Беч-Берлин и Праг, када постаје и члан КПЈ. Ни тада не кида везе са Црном руком, прије свих тајанственим Божином Симићем. Неуморно агитује међу тамошњим студентима из наших крајева и издаје партијску штампу. Некако у то вријеме почиње и његов рад за совјетску тајну службу, гдје је вјероватно преведен са многим агентима из ОХРАНЕ, тајне службе царске Русије за коју је претходно радио.

Овај отклон од српског националисте ка комунисти не треба да чуди, у то вријеме код дијела српске омладине идеја националног ишла је под руку са идејом социјалног ослобођења. Почетком 1930. одлази у московску обавјештајну школу чувеног Березина, начелника 4. управе Црвене армије. Мустафа је поново одабран у елиту као образовани полиглота, изузетно интелигентан, лукав, тврд и храбар агент. За масовну ликвидацију непријатеља револуције у СССР-у регрутована је читава војска често најпримитивнијих патолошких убица, али за тај посао у Европи и свијету тражили су се вансеријски “извођачи радова”. Мујка постаје агент великог формата, луцидни планер, свјетског акционог радијуса. По задатку формира обавјештајне центре у Бечу, Паризу, Берлину и Прагу гдје ће створити широку мрежу. Наш народ каже: не плете паук мрежу ради само једне муве. Са најближим сарадницима Павлом Бастајићем и Лабудом Кусовцем започиње серију спектакуларних акција.

Организује отмице вођа бјелогардијске емиграције, широм Европе, врше ликвидације противничких шпијуна, али и низа отпадника од бољшевичког покрета. Тако је од “црне” дошао до “црвене” руке, оне дуге Стаљинове руке, која је и на крај свијета стизала своје стварне или измишљене непријатеље, у тој  руци он је био најефикасније оружје. Енглезима испред носа краду читав тенк, а Французима планове новог борбеног авиона. Све европске полиције га траже док он успјешно измиче вјешто се прерушавајући. Газда у Москви је задовољан и стижу свежњеви новчаница за подршку. Голубић одсједа у најлуксузнијим хотелима и живи на високој нози у друштву раскошних дама. Жене је вјешто користио за извлачење потребних информација и покривање лажних идентитета. О његовим љубавним авантурама испредале су се бајке, па су се чак спомињале и везе са Гретом Гарбо и Марлен Дитрих. Посла је много, коначно 1940. извадиће и један стари трн из Стаљинове пете. Наиме, други човјек Октобарске револуције, отпадник Лав Троцки, већ дуго је измицао совјетској одмазди. На крају је и на ту причу у Мексику стављена тачка. Иако нема поузданих података, многи виде Мустафине прсте у тој акцији.

Када је у питању руководство КПЈ, није била тајна да  Голубић уопште није мирисао Тита и његово окружење. Коначно, почиње и Други свјетски рат и он се, по специјалном задатку, обрео у Београду. Броз и друштво у страху за своје главе доносе одлуку да га поткажу Нијемцима, што ће Милован Ђилас много година касније и признати. Есесовци га хапсе 6. јуна 1941. и данима звјерски муче, ломећи му све кости у тијелу. Одао није ништа, стрељан је 26. јуна прије равно 80 година и покопан у близини зграде данашњег Предсједништва Србије. Наводно су га Руси ексхумирали по ослобођењу Београда и отпремили за Москву, гдје је уз високе почасти сахрањен, али то није потврђено. Године 1944. проглашен је за хероја Совјетског Савеза. То би у најкраћем била сторија о једном бурном животу, вођеном на оштрици мача. У филму “Перл Харбур”, капетан Маколи објашњава шта  значи “врхунска тајност”: “То је она мисија у којој заслужиш медаљу коју шаљу твојој породици.”

“Осветник Косова”

Голубић је као комита 1912. године био дописник  са ратишта “Илустроване ратне хронике”. У једном тексту између осталог забиљежиће и ово: “Три наша друга, која су нам нестала за вријеме борбе код карауле, лежали су печени. Сви ми четници, са нашим шефом Танкосићем, скупили смо се и посматрали са неизмерном тугом три печена леша наших драгих другова. Храбри Босанац – Крајишник Челиковић, колос од снаге лежао је сада смањен... Био сам заборавио на глад, на бол и смрт и само сам мислио на страшну освету, освету коју ћу извршити као Србин. Осветник Косова”.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана