Официр њемачког Вермахта га је пронашао у рушевинама и упитао шта је по занимању: “Пијаниста”

Г.С.
Официр њемачког Вермахта га је пронашао у рушевинама и упитао шта је по занимању: “Пијаниста”

Владислав Шпилман постао је свјетски познат након филма “Пијаниста” Романа Поланског. Недавно организована аукција његове заоставштине још једном је подсјетила свијет на страхоте Холокауста, али и на људску солидарност.

Пољски Јеврејин Владислав Шилман у новембру 1944. крио се у рушевинама Варшаве када га је један официр њемачког Вермахта ухватио док је трагао за храном. Шпилман је био исцрпљен и није могао да побјегне.

“Шта сте по занимању”, упитао га је официр. “Пијаниста”, одговорио је. А да би то и доказао морао је да одсвира нешто на раштимованом клавиру. Прљавим и укоченим прстима, у страху да би звуци клавира могли да привуку пажњу СС-а, одсвирао је Шопенов Ноктурно у Ц-молу.

Тако је то у својим мемоарима забиљежио Владислав Шпилман. На основу његове приче Роман Полански је 2002. године снимио филм - и Шпилман је постао познат широм свијета као “Пијаниста”.

Али дирљива историја Шпилмановог џепног сата и наливпера може се прочитати и у његовим биљешкама из 1945. У њима је забиљежио све што је доживио од 1939. до ослобађања Варшаве у зиму 1944-45. године

Спасилац није узео сат

Сребрни сат марке Омега – његово, како је записао, “једино благо” - Шпилман је желео да тада поклони свом њемачком спасиоцу Вилхелму Адалберту Хозенфелд, кога су звали Вилм. Он га није издао. Напротив, помогао му је да пронађе сигурније скровиште и доносио му храну и новине, а на крају и ћебе да се угрије.

Хозенфелд, кога Шпилман описује као “донекле срамежљивог” човјека, није желио да узме сат. Шпилман је једино могао да понуди свом спасиоцу да му помогне, ако то икад буде било потребно. Открио му је своје име, али тада није сазнао како се Хозенфелд зове.

Као што се касније показало, Хозенфелд, капетан по чину, помагао је и другим Јеврејима током своје службе у Варшави. Али кад је доспио у совјетско заробљеништву, ни Шпилман, ни други преживјели нису могли да му помогну.

Када је Шпилман 1950. открио коме дугује живот, заложио се за Хозенфелда код једног човјека који је био врло моћан у посљератној Пољској - тако је бар то написао Волф Бирман. Он је разговарао са Шпилманом и забиљежио то у есеју “Мост између Владислава Шпилмана и Вилма Хозенфелда уз 49 цртица”.

Другови из Совјетског Савеза, међутим, нису пустили Хозенфелда на слободу. Умро је 1952. године у логору за ратне заробљенике у Стаљинграду.

Постхумне почасти у Јад Вашему

Шпилманов син Анџеј, који је заједно са својим братом Хенриком и организовао аукцију предмета из очеве заоставштине, заложио се, као раније и његов отац, да Хозенфелд постхумно у Музеју жртава Холокаусту Јад Вашем у Јерусалиму буде уврштен у “Праведнике међу народима”. То се и догодило 2008. године. Хозенфелд је уврштен у ред одликованих нејевреја који су се за вријеме нацистичког режима залагали за Јевреје, ризикујући сопствени живот како би их спасили од смрти.

О спасавању свог оца и судбини осталих чланова породице с очеве стране, Анџеј и брат су сазнали искључиво из очеве књиге. Током дјетињства, отац им никада није причао о томе како му је успјело да побјегне из Варшавског гета 1942. године. Остатак очеве породице, међутим, морао је да уђе у вагоне који су их одвезли у логор за истребљење Треблинку.

Ауксција је превзишла сва очекивања

Тада је за Владислава Шпилмана започео стравичан период, пун патње. Гладан и исцрпљен, крио се од нациста на различитим мјестима – прво у гету, а касније ван гета, у напуштеним кућама у Варшави, одсјечен од остатка свијета.

“То је још један разлог зашто је сат који је био толико важан мом оцу, дат на аукцију”, рекао је Анџеј агенцији АФП, те додао:

“Мој отац је написао да је навијао сат како би знао колико је сати, јер је живио у потпуној самоћи, изгубивши појам о времену”.

Владислав Шпилман купио је џепни сат, као и налив-перо марке Монтбланц - које је такође понуђено на аукцији - у Паризу 1937. године. Оба предмета имао је са собом у гету, а касније и у скровиштима у рушевинама града. Варшавска аукцијска кућа Деса Уницум их је у уторак (22.9.) понудила на аукцији. Сат је продат за 55.000 евра, а наливперо за готово 20.000. Цијена Шпилмановог клавира Стенвеј из период послије рата превазишла је сва очекивања. Продат је за 289.000 евра.

Укупну суму од око 550.000 евра зарађену продајом 51 предмета из заоставштине Владислава Шпилмана, његови синови Анџеј и Хенрик желе да искористе у знак сјећања на свог оца. Још није познато на који начин.

Чињеница је да су композиције, филмске партитуре, шлагери и симфонијска дјела које је Шпилман написао прије и након Другог свјетског рата у западном дијелу Европе готово непознате. Можда је медијска пажња посвећена аукцији сада донекле исправила слику о Владиславу Шпилману, који је умро 2000. године. Сада и шира јавност зна да он није био “само” интерпретатор” великих мајстора, већ да је и сам био композитор преноси Дојчевеле

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана