Најмистериознији српски принц: Требало је да буде краљ, а слободу су му донијели тек непријатељи

Био је први син краља Петра и старији брат краља Александра. Иако је било предвиђено да наследи престо наводно је због "напрасите нарави и неконтролисаних излива беса" био приморан на абдикацију тј. да преда наследна права брату.

Мистериозни и тајанствени припадник династије Карађорђевић особа је о којој се до сада врло мало знало, а и оно што се говорило било је предмет контроверзи и противречности.

Често агресивно понашање доводило је до тога да се под притиском појединих политичких и дворских кругова, али и пропаганде која је долазила из домаће и аустријске штампе, одрекао престола 1909. године у корист свог брата Александра, будућег краља Југославије. Различита су, притом, мишљења о томе колико је притисак на њега био оправдан и колико је принц истински демонстрирао својим понашањем неспособност да преузме престо.

 Називали су га чак и фашистом, мада је међу првима увидео опасност од надолазећег фашизма. Принц ког Београђани нису разумели Принц Ђорђе се школовао у Паризу, а потом је упућен у Петроград у Војну академију. После гашења династије Обреновић 1903. године у Мајском преврату, принц Ђорђе се са породицом враћа у Србију и постаје престолонаследник.

Краљ Петар полагао је велике наде у свог најстаријег сина. На крају крајева, момак је од најраније младости припреман за војну каријеру и једном приликом га је и сам руски цар Николај ИИ похвалио видевши га на академији у Петровграду.

Међутим, није много прошло од доласка породице у Србију а понашање принца Ђорђа почело је да чуди Београђане на много начина - умео је да јаше по читаву ноћ, да дане проводи дружећи се са аласима, да јурца по калдрми возећи свој аутомобил који је у том време био једини у читавој држави…

Причало се да се припадници Црне руке плаше младог принца, а још и више времена када дође на престо. Знали су, тако напраситог младића тешко да ће ико моћи да контролише. И тако је почело роварење против Ђорђа Карађорђевића.

 Спекулисало се да је Апис чак и покушао да га отрује, а 1907. принчеве просторије потпуно су разнете када је у њима експлодирала бомба. То је био класичан покушај атентат, али Ђорђе тада није био у тој просторији. Престолонасљедник који се одрекао пријестола Повод за одрицање од пријестола била је анексиона криза. Пошто је окупирала БиХ 1878. године, Аустрија је тада под окриљем Њемачке кренула да је анектира (присаједини) и да продре преко Рашке у Македонију те да изађе на Егејско море. БиХ је по начелу народности, сматрана српском државом па су се Срби побунили. На митингу, октобра 1908. пред 20.000 људи принц Ђорђе је спалио аустријску заставу без обзира на савјете да то не ради и одржао запаљив говор који је стигао до ушију свих европских сила.

Чинило се да је рат на помолу, али је Русија тада послала сигнал да не може да подржи Србију и да није спремна за отворен сукоб и да Србија мора да се помири са тренутном ситуацијом. Ђорђе је ово тешко поднео. Српске политичаре отворено је називао кукавицама, а дошао је у сукоб и са оцем, краљем Петром. Како се доцније десио инцидент са његовим послужитељем – Стеваном Колаковићем, који је под чудним околностима пао низ степенице и преминуо, краљ Петар је издао прокламацију у којој је писало да се принц Ђорђе, досадашњи престолонаследник, "нашао побуђен да на права и прерогативе престолонаследника поднесе абдикацију". Прокламацију је потписала цијела влада на челу с предсједником Стојаном Новаковићем а страсти свих противника престолонасљедника Ђорђа су – утихнуле. Заборављени принц Нетипично понашање – изливи бијеса, вријеђања домаћих и страних високих личности и, у неким тренуцима, склоност ка физичким обрачунима, пратила је и манија гоњења. Све то било је карактеристично за принца још од његове младости, а нарочито је почело да се испољава у годинама Првог свјетског рата. Кулминирало је у периоду од 1922. до 1925. године.

Четири године по доласку на пријесто Александра Карађорђевића и смрти краља Петра, Ђорђе је ухапшен и затворен у Специјалној психијатријској болници у Горњој Топоници у Нишу. Дијагнозу да је душевни болесник потписали су у то вријеме еминентни психијатри Србије. Принц је у болници остао чак и након братовљевог убиства у Марсеју 1934. Ослободили су га тек Нијемци 1941. Постојале су приче да су се нацисти надали да би могли да га приволе да сједне на пријесто окупиране Србије. Ако ово и јесте тачно, Ђорђе је понуду одбио, а то му је донијело углед чак и међу комунистима. После Другог свјетског рата нова власт је Карађорђевиће прогласила државним непријатељима, одузела им држављанство и конфисковала имовину.

Принц Ђорђе био је једини Карађорђевић који је остао у земљи живећи у Београду повучено као пензионер. У позним годинама оженио се Радмилом Радоњић. Нису имали дјеце.

Преминуо је у Београду 17. октобра 1972. у 85. години живота. Сахрањен је у задужбини свога оца, Цркви Светог Ђорђа на Опленцу код Тополе.

Поред њега је сахрањена и његова жена Радмила. Јунак из древних времена Колико год било нетипично понашање престолонаследника Ђорђа, једно му се није могло оспорити – био је невјероватно храбар.

Подсјећао је на древне јунаке из српске историје, а често је поређен и са својим претком – вождом Карађорђем чије је име носио. Године 1908. када је Аустроугарска анектирала Босну и Херцеговину принц је био најгласнији међу онима који су сматрали да Србија на то не смије да остане нема већ објави рат, а да није само јак на ријечима Ђорђе је доказао више пута и на бојном пољу током Првог свјетског рата, нарочито на Мачковом камену где је и рањен.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.