Мучили га и силовали бајонетом, а Запад је упозорио шта га чека

Agencije
Мучили га и силовали бајонетом, а Запад је упозорио шта га чека
Мучили га и силовали бајонетом, а Запад је упозорио шта га чека

Прије осам година у ово вријеме Либијом су харали побуњеници, који су на крају пресудили либијском вођи Муамару Гадафију. Тек прије три године први пут су објављене најчистије снимке посљедњих тренутака Гадафијевог живота прије него му је пресудила бијесна маса људи на улицама Сирта.

У тренутку смрти навршило се 42 године његове владавине Либијом. Владао је неумјерено. У Либији је било какво неслагање с њим кажњавано смрћу. Приватни медији нису постојали, а политичке странке су биле забрањене.

Његова тајна полиција годишње је извршавала неколико десетака убијстава његових политичких супарника, које су одавали надзорни одбори којима је припадало око 10 посто свих Либијаца. У затвору Абу Салим, у само једној ноћи 1996. године, умрло је 1.200 политичких затвореника.

Ако су његови супарници жељели побјећи у иностранство, он би унајмио плаћенике који би пронашли и убили то "смеће".

Додуше, његова владавина није тако изгледала отпочетка. Почео је као Хуго Чавез у Венецуели, иначе један од његових ријетких савезника, са жељом да свом народу осигура приходе од нафте, умјесто да им све пред носом узму страни улагачи.

Након што је исправио све уговоре са странцима, расподијелио је богатство и гледао земљу како се богати и расте, иако нико то није чинио брже од његовог клана који је инвестирао милијарде у иностранство.

Нафта му је пружила моћ далеко изван граница његове државе у рушевном стању, те је сам себе почео сматрати вођом Трећег свијета и гласом сиромашних, тзв. Краљем Африке, те заштитником свјетске револуције.

У Либију је звао на војну обуку побуњеничке скупине, док је истовремено давао новац ИРА-и и колумбијском ФАРЦ-у. Покушавао је радикализовати чак и народ Маоре с Новог Зеланда.

Углавном, гдје год да су постојали антизападњачки или антивладини осјећаји, он би долетио сав срећан и помагао у узбуркавању ситуације, јер, као што је написао у "Зеленој књизи", сматрао је да је једина права демократија директно, чак и насилно, изражавање воље људи. Свугдје осим у Либији.

Његова "Трећа мистерија социјализма" представљала је пут између капитализма и комунизма који је, према његовим ријечима, могао ријешити све протурјечности у оба сустава.

Његове заједнице људи додуше нису имале никакву снагу, док је његова братска моћ била апсолутна (што је и иначе било уобичајено у државама богатим нафтом).

Он није био марксист, него је његов идол, умјесто Лењина, био египатски национални херој, Гамал Абдел Насер. А уз то је имао и уље.

1980-их година, док је пуковник Гадафи по Далеком истоку куповао нуклеарне бомбе, спонзорисане терористичке скупине упале су у Чад у име "Веће Либије" и послале агенте да сруше Пан Амов авион изнад Локербија у Шкотској. Гадафи је постао непријатељ ког је Роналд Реган одлучио бомбардовати док се не преда.

Но до почетка новог вијека, Гадафи се додворио Америци. Рекао је праве ријечи о Ал Каиди, прогласио је свој нуклеарни програм отвореним за инспекције са Запада, те га је 2003. године у потпуности напустио. Платио је одштету за Локерби и наводно заборавио своје исламистичке снове. У свијету који је сад страховао од исламиста, он је био далеко од лоших момака.

На састанку Г8, 2009. године, руковао се с Бараком Обамом, те је исте године одржао више од сат времена дуг говор у УН-у, којем је вратио његову толеранцију тако што је истргнуо из Повеље странице које су говориле о демократији.

Никад није заборавио своје коријене међу пустињским номадима и сточарима, те је упркос луксузном животу волио живјети у шатору, а и на свако путовање је носио са собом шатор. Кад ипак није био у униформи, носио би хаљине.

До самог краја се покушавао представљати као један од својих људи, а кад су протестанти први пут упали 2011. године на улице Триполија, понудио је да ће протестовати с њима. Међутим, срећа је Гадафију окренула леђа.

Средином фебруара 2011. године су, недуго након масовних протеста и рушења дотадашње власти у Тунису и Египту, слични протести избили су и у Либији, те прерасли у устанак током ког је за неколико дана Гадафијев режим изгубио контролу над највећим дијелом земље.

Гадафи је убијен 20. октобра 2011. године док је покушавао побјећи из родног Сирта, а три дана касније је бивши побуњенички Национални прелазни савјет прогласио "потпуно ослобађање" Либије и објавио да је више од 30.000 људи погинуло у 9-мјесечној побуни с подршком НАТО-а која је почела као дио 'арапског прољећа'.

ББЦ-јев документарац из 2016. године први пут је приказао како је Гадафи ухваћен жив, што се и знало, те да је убијен без суђења. На снимци се види како Гадафи крвари и да је прилично изгубљен.

Након што је убијен, тијело му је превезено у Мисрату, али права обдукција никада није направљена, а скупа с њим убијен је и његов син Мутасим. Неколико дана је његово тијело било изложено, како би "сви знали да је мртав", рекао је тада министар за нафту Али Тархоуни. Грађани Либије могли су га доћи погледати до 24. октобра.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана