Митови српске историје: Краљевић Марко вс. Вук Бранковић или између јунаштва и издаје

И док је овај први у нашем колективном сећању упамћен као архетип истинског јунака, дотле овај други већ пуних шест стотина тридесет година у памћењу Срба опстојава као својеврсни архииздајник.

Елем, иза епског и измаштаног имена ,,Краљевића Маркаˮ ,,кријеˮ се нико други до сасвим стварна историјска личност под именом Марко Мрњавчевић.

Марко, или како га историја памти ,,краљ Маркоˮ, рођен је око 1335. године. Његови родитељи били су знаменити краљ Вукашин и Алена (у народној поезији позната под именом Јевросима).

Након пораза и очеве погибије у бици на Марици Вукашинов син Марко преузео је управљање над највећим делом очевих области које су обухвателе пространства данашње Западне Македоније, Косова и Метохије.

Изненађујуће, османски вазал постао је, како је то у свом научном раду под насловом ,,Османлијски поход из 1385: Његов правац и циљевиˮ утврдио проф. Др Бобан Петровски, тек 1385. године - другим речима, пуних четрнаест година након погибије његовог оца у бици на Марици која је била окончана потпуним поразом српских снага.

Током тих четрнаест година знатан део области које су до тада биле под влашћу Мрњавчевића оружјем су разграбили околни српски обласни господари међу којима су се налазили и посебно истицали Вук Бранковић, кнез Лазар (Хребељановић) и Ђурађ И Балшић.

Напослетку, краљ Марко смртно је страдао у бици на Ровинама до које је дошло средином маја 1395. године када је османски султан Бајазит И Муњевити (1389-1402) ушао у оружани сукоб са влашким војводом Мирчом Старијим (1386-1418).

Битком на Ровинама 1395. године био је окончан овоземаљски живот ,,Краљевића Маркаˮ, у тој мери историјски не изразито значајног обласног господара који је временом постао османски вазал, али је његовом смрћу почињало својеврсно епско-митолошко битисање ове историјске личности у претпостављеној вечности, односно у народној песми, традицији и нашем заједничком памћењу.

Овај својеврсни краљ без стварне краљевине, у деценијама и вековима који су уследили, у очима безбројних генерација својих сународника након смрти постао је архетип јунака, племенитог и пожртвованог борца за слободу, бранитеља угњетених и бескомпромисног противника османским завојевачима.

Све оно што није био током свог овоземаљског живота, краљ Марко, односно ,,Краљевић Маркоˮ, постао је у сфери колективног сећања, епике, народне традиције, легенди и митологије.

У наредним деценијама и вековима краљ Марко је постепено прерастао у ,,Краљевића Маркаˮ, у својеврсни непатворени симбол јунаштва, родољубља и отпора османском (али, симболично, и сваком другом) завојевачу.

Као потпуна супротност ,,Краљевићу Маркуˮ, у народној епици и колективном сећању Срба вековима већ упорно опстојава ВукБранковић – симбол невере и издаје.

И без обзира на то што српски историчари још од друге половине XИX столећа упорно и стрпљиво указују на то и понављају како Вук Бранковић није издао кнеза Лазара (Хребељановића) тог судбоносног 15. (28.) јуна 1389. Године у боју на Косову пољу, у свести савремених Срба личност Вука Бранковића и даље носи тај срамотни белег издаје и неверства.

Историјска наука указује нам на то да је Вук Бранковић, најмлађи син моћног севастократора Бранка Младеновића, био рођен око 1345. године. Када му је било око 26 година ступио је у брак са Маром, кћерком Милице и Лазара (Хребељановића).

Севастократор Бранко био је господар града Охрида и његове непосредне околине. Након ступања у брак са Маром, Вук је приљежно помагао своме тасту.

После изненадне и неочекиване погибије краља Вукашина и његовог брата деспота Јована Угљеше, до чега је дошло крајем септембра 1371. године током битке на Марици, Вук Бранковић, следећи пример других српских великаша, проширио је своје поседе на уштрб дотадашњих земаља Мрњавчевића. Као резултат тога ускоро је, поред осталог, загосподарио Приштином и Скопљем, некадашњом престоницом царства Стефана Уроша ИВ Душана Силног.

Судбоносни момент у животу Вука Бранковића била је битка на Косову пољу до које је дошло 15. (28.) јуна 1389. године.

Упркос непобитној историјској чињеници да током те битке није дошло ни до какве издаје у односу на кнеза Лазара (Хребељановића), српски народ доцније је доживео управо Вука Бранковића као личност која је у одсудном тренутку изневерила свога таста И тиме утицала на коначни негативан исход битке.

На овом месту долазимо до кључног момента у контексту настанка изузетно снажног мита о неверству и издаји Вука Бранковића током битке на Косову пољу.

Чини нам се да није згорег још једном поновити то да нити један једини историјски извор ни не наговештава било какву издају у српским редовима у контексту боја на Косову пољу (1389).

Међутим, истини за вољу, у контексту самог локалитета, а то је средњовековно Косово поље, односно савремени Газиместан, можемо говорити о својеврсној издаји до које није дошло 1389, већ 1448.године (!).

Шта више, уколико бисмо отишли корак даље у анализи историјских извора, као и усмене и писане епске традиције онда без икакве сумње можемо доћи до закључка да Бранковић јесте издао на Косову пољу (савременом Газиместану или, пак, његовој непосредној околини), али то није био Вук, већ његов син деспот Ђурађ.

Ове, али и многе друге чињенице из српске историје можете пронаћи у истоименој књизи историчара Дејана Ристића. 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.