Микеланђело Буонароти - Обичан човјек и божански геније ренесансе

Приредио: Данко Кузмановић
Микеланђело Буонароти - Обичан човјек и божански геније ренесансе

Бањалука - Биографије великана обично су живописно препричане приче сталног супротстављања просјеку и зависти. Што је човјек - умјетник био већи, тим су јачи били вјетрови људске глупости и зависти који су му дували у лице.

Ренесансни геније Микеланђело Буонароти, који је рођен 6. марта 1475. године у Капрезу, је одличан примјер овог правила. Слављен још за живота и називан “божанским генијем”, скулптор, сликар, архитекта и пјесник био је од стране савременика у исто вријеме клеветан, уцјењиван, али и веома цијењен на другој страни. Борећи се с њима и успут са тврдоћом камена и скривеним жилама у њему, са бојама које неће да приону на малтер, са вртоглавицом на скелама које су дохватале сикстинско небо, Микеланђело је зарадио своје странице не само у историји умјетности него и у историји свијета, као један од највећих умјетника и револуционара свих времена.

Његов таленат је уочила породица Медичи, која је била једна од најмоћнијих породица у Фиренци. Лоренцо Медичи је био тадашњи владар Фиренце и примио је Микеланђела под своју заштиту. Овај период је веома важан за Микеланђела јер је тада добио приступ умјетничкој колекцији Медичија и био окружен познаваоцима античке умјетности, књижевности, митологије и филозофије. Лоренцо Медичи је цијенио умјетност и увијек је био окружен интелектуалцима и умјетницима. Сакупљао је умјетничка дјела и њима украшавао своју резиденцију. Бертоло ди Ђовани, пријатељ Медичија и ученик Донатела, био је Микеланђелов учитељ вајарства. Као и Леонарда, Микеланђела је такође занимало људско тијело. Сам је проучавао људску анатомију сецирајући мртва тијела и цртајући живе моделе.

Микеланђело је тежио да разоткрије све тајне које су чувале скулптуре античких вајара, који су знали да представе сву љепоту људског тијела у покрету, са свим мишићима и тетивама. Као и Леонардо да Винчи, није се задовољавао да научи законе анатомије из треће руке, односно преко античке скулптуре. Сам је анализирао људску анатомију, дисецирао мртва људска тијела и цртао живе моделе, све док сваки детаљ људске фигуре није престао да буде тајна за њега.

Његова најпознатија дјела су “Пијета”, “Давид” и комплетно осликан свод Сикстинске капеле.

“Пијета” представља Богородицу са Христом у наручју. То је сцена жалости након Христове смрти. Данас се та скулптура налази у базилици Светог Петра у Ватикану. Скулптуру је израдио са непуних двадесет пет година. Случајно чувши једног ходочасника како говори да је статуу исклесао Кристофор Солари, Микеланђело је у бијесу исклесао сљедеће ријечи на статуи: “Микеланђело Буонароти је ово направио”. Касније се покајао и више никада није потписао ниједно своје дјело.

Након “Пијете”, Микеланђело свој таленат доказује и израдом статуе Давида. Ова статуа представља врхунац Микеланђеловог раног стваралаштва. Статуа Давида је висока више од четири метра, а израдио ју је између 1501. и 1504. године након повратка у Фиренцу. Како је Фиренца тада пролазила кроз тежак период, статуа и њена симболика су у складу са његовим осјећањима и поруком коју је хтио да пренесе народу.

Искористио је Давидов лик, који се по Библији суочио са Голијатом, као представника храбрости. Овај млади херој је показао да је снага унутрашњег духа много вреднија од оружја. Давид је представљен као атлетски грађен лик спреман на борбу са каменом у десној руци. Микеланђелово познавање људског тијела осликава се у идеалним пропорцијама тијела.

Микеланђело је од тадашњег папе Јулија Другог добио задатак да ослика свод Сикстинске капеле. Овај рад је започео 1508, а завршио 1512. године. Коначан дизајн композиције представља библијску причу Постанка свијета, која почиње моментом у којем Бог раздваја свјетлост од таме, настављајући са причом о Адаму и Еви и завршавајући се причом о Нојевом потопу.

Микеланђело се 1534. године вратио фреско-сликарству и тада је настао “Страшни суд”. Ову Микеланђелову посљедњу фреску наручио је папа Павле Трећи. Микеланђело је постао главни архитекта базилике Светог Петра 1546. године у седамдесет другој години живота.

Умро је 18. фебруара 1564. године у Риму.

Сикстинска капела

Сикстинска капела има симболичко значење за папу и користи се за церемоније као што је избор и проглашење новог папе. У то вријеме зидови су били осликани, али свод није. У почетку Микеланђело није био одушевљен пројектом и сматрао је да је пао на његова леђа као посљедица завјере противника. Говорио је папи да он, у ствари, и није сликар, већ вајар. Пошто је Јулије II инсистирао, Микеланђело је почео да ради скицу по којој је свод требало да буде осликан фигурама дванаест апостола. Али одједном је промијенио мишљење и затворио се у капелу, не дозвољавајући приступ никоме сем папи и почео да ради френетичним ритмом, стварајући у периоду од четири године једно од најспектакуларнијих дјела ренесансе и историје умјетности уопште.

 

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана