Мехмед паша Соколовић: Гдје се завршава историја, а почиње мит?

Г.С.
Мехмед паша Соколовић: Гдје се завршава историја, а почиње мит?

Мехмед Паша Соколовић убијен је на данашњи дан, 11. октобра 1579. године у Истанбулу, у 73. години живота. И даље се не зна која је тачно била његова улога у историји Србије, а то питање изазива опречне ставове стручњака чак и 450 година касније.

Рођен је под именом Бајица Ненадић, у селу Соколовићи близу Рудог. О његовом дјетињству не зна се пуно - само то да да му се отац звао Димитрије и да су га Турци одвели у јаничаре као данак у крви. 

Мехмед паша Соколовић је почео своју “каријеру” у отоманској хијерархији 1543. године, када је постао заповиједник царске гарде, а уздизао се на љествици временом, све док 1565. није постао велики везир, највиши султанов поданик.

Без обзира на његове високе позиције у турском царском систему (или можда управо због њих), утицао је на то да се подигну многе српске задужбине, од којих је, свакако, најпознатији чувени мост, на Дрини, односно “На Дрини ћуприја”.

Једна од највећих тачака спорења, ипак, остаје улога Мехмед паше Соколовића у обнављању Пећке патријаршије.

Постао велики везир осам година након обнове Патријаршије

Како је познати историчар Лука Мичета писао за лист Данас својевремено, Пећка патријаршија обновљена је 1557. године, а то није могла да буде одлука Мехмед паше Соколовића.

Он сматра да је такве одлуке могао доносити само султан (у то вријеме Сулејман Величанствени), или можда велики везир, што Соколовић у то вријеме још увијек није био. На том мјесту налазио се други Турчин српског поријекла, Рустем-паша Опуковић.

“Обнова Пећке патријаршије је била тако велика државничка одлука да Мехмед-паша није могао да је донесе јер се често заборавља да је он у то доба био само румелијски беглербег, командант морнарице, трећи везир, а да ће велики везир, други човјек царства, постати тек током посљедње године владавине Сулејмана Величанственог, 1565. године, дакле осам година од обнављања Пећке патријаршије”, пише Мичета.

Обнова Пећке патријаршије била превасходно турска велика политика, пише Мичета, позивајући се на књигу “Знаменити Срби муслимани” Миленка Вукићевића, у којој он тврди да је Сулејман Величанствени у ферману издатом у доба обнављања Пећке патријаршије наредио “да се у његовој царевини свака вјера слободно исповиједа”.

Мичета наводи још једну ствар, позивајући се на италијанског путописца Марка-Антонија Пигафете и његово писање из 1568. године, у ком стоји да “ због тога што хоће да подигне безистан, караван-сарај и друге грађевине, Мехмед-паша Соколовић је, у овом граду (Београду), наредио да се поруше три цркве рашких хришћана и јеврејске синагоге. Он те богомоље није разрушио толико ради своје градње колико да се у њима не би вршили обреди”.

Овим Мичета износи тврдњу да Мехмед паша Соколовић можда и није учинио толико за српски народ као што се мисли.

“Питање је да ли би ишта остало од Срба”

Са друге стране медаље, могли бисмо да наведемо писања историчара Предрага Марковића за лист Недељник.

Како он сматра, мада је нејасно да ли је обнова Пећке патријаршије плод Соколовићеве љубави према Србима или отоманске политике, једно је сигурно - везировање Мехмед Паше Соколовића се преклопило са временом када је Турцима одговарало да дају уступке Србима.

Подсјетимо, он је везировао од 1565-1579, за време три султана: Сулејмана Величанственог, Селима II и Мурата III.

“Да није било овога нашега земљака и његове обнове Патријаршије, Срби би изгубили институцију која је у великој мери сачувала њихов идентитет. Наравно, вероватно би касније добили црквену аутономију, као што су је Бугари добили тек крајем 19. века. Пре тога били би изложени утицају грчке, цариградске црквене хијерархије, као што се дешавало када је Пећка патријаршија укинута 1766. године”, пише Марковић.

По његовом мишљењу, Срби су за та два вијека (од 1557. до 1766) успјели да учврсте свој идентитет, а послије су улогу укинуте Патријаршије преузели црквени центри у Хабзбуршкој монархији, а можда донекле и Цетињска митрополија.

Соколовић је хтио да избјегне сукоб са набујалим западним силама, у коме је Османско царство трошило превише, а од 17. вијека је углавном губило.

Да је Османско царство одабрало други правац ширења, скоро све нафтне резерве од централне Азије до Персијског залива и Саудијске Арабије, од Алжира па можда до Индонезије, биле би у турским рукама, сматра Марковић, примјећујући чак и да је “питање да ли би ишта остало од Срба”.

Као што можемо да видимо, ни четири и по вијека касније, ни историчари нису успјели да искристалишу каква је тачно била улога Мехмед Паше Соколовића, који је убијен на данашњи дан 1579. године у Истанбулу, за историју Србије, али неке ствари су, ипак, опште познате.

Био је велики задужбинар, па је тако, поред најпознатијег моста на Дрини, саградио бар још три моста у данашњој Босни и Херцеговини, и један у Црној Гори. Подигао је и џамију у свом родном мјесту, а према предању, и цркву у Поблаћу. Ктитор је и многих чесама, а најпознатија је она на Калемегдану.

Можда никада нећемо ни сазнати праву истину о његовим мотивима, ни о томе колики је тачно његов утицај био на одлуку о обнови Пећке патријаршије, јер би то захтијевало да знамо све појединости о његовом животу, а послије толико времена, ко зна колико тога је изгубљено.

Међутим, једна ствар је сигурна - Мехмед Паша Соколовић једна је од најутицајнијих особа у 16. вијеку када је Балкан у питању, а у томе, на овај или онај начин, велику улогу игра његово српско поријекло, преноси Б92.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана