Марија Карађорђевић, српска краљица која заслужује поштовање равно светици: Живот “Велике мајке” од раја до очаја

Драган Мијовић
Марија Карађорђевић, српска краљица која заслужује поштовање равно светици: Живот “Велике мајке” од раја до очаја

Када се 8. јуна 1922. југословенски краљ Александар Карађорђевић женио румунском принцезом Маријом, била је то српска свадба стољећа

Млада је важила за најљепшу европску принцезу, високог поријекла, била је праунука британске краљице Викторије и руског цара Александра Другог. У Београд је тим поводом копненим, воденим и ваздушним путем приспјело преко 20.000 људи како би присуствовало том незаборавном чину. Величанствена церемонија вјенчања, на којој је кумовао енглески краљ Џорџ Пети, а коју је по жељи младожење “режирао” лично Бранислав Нушић, била је прави спектакл.

“Тако шта тешко се може видјети у Европи”, јављали су својим редакцијама многобројни страни новинари. Зато опис тог импресивног догађаја свакако заслужује посебну причу.

И мада је то био један од уобичајених “политичких” бракова, пројектован државничким и династичким интересима, врло брзо ће се показати да су младенци били као створени једно за друго и да је њихов брак испуњен искреном љубављу, поштовањем, пажњом и најфинијим породичним вриједностима. Александар и Марија су водили један повучен, миран живот и дворовима Европе служили као узор брачне заједнице. Југословенског витешког краља, славом овјенчаног побједника из Великог рата, који је са својим народом прошао пут од голготе до тријумфа, небо је погледало. Његов трон добио је нови сјај и висину у виду скромности, племенитости и узвишене љепоте краљице Марије, јер она је дала нови садржај владарској кући, што је са великим симпатијама прихваћено и у земљи и ван ње. Та млада жена постала је симбол оданости и смјерности супруге и мајке. Династији и држави је подарила три сина који су и својим именима представљали јединство троплеменог народа, што је је снажно прокламовао њен муж као темељни принцип и образац новостворене државе. Петра престолонасљедника је родила 6. септембра 1923. године, Томислава на Богојављење 1928, а Андреја на Видовдан 1929. Са снажно пробуђеним мајчинским инстинктом била је до краја посвећена подизању и васпитању своје дјеце, одбила је услуге дворске дојиље (што је било уобичајено на дворовима) и сама их је хранила, купала и одијевала.

 

Брига за дјецу

 

Бринула се да доста времена проводе на чистом ваздуху у игри и у ту сврху доводила сеоске сиромашне дјечаке на дворско имање да се играју са њима, како би се правилно социјализовали и стицали потребне вјештине. Александар је обожавао своју супругу, која му је била ослонац, али и подршка у тешким владарским искушењима, јер је млада држава била спој разних културних, политичких и вјерских супротности, што је доносило свакодневне бриге и тешке проблеме.

Краљица се свјесно и одговорно дистанцирала од политичког дјеловања, иако је са својим мужем дијелила исте ставове и схватања по питању изградње и развоја државе и друштва. Поље гдје је она беспоштедно давала себе био је хуманитарни рад, али онај истински, далеко од уобичајене аристократске позе за јефтино стицање симпатија околине. Још за вријеме Великог рата заједно с мајком радила је као болничарка ратне болнице у Букурешту, а доласком у ратом опустошену Србију видјела је сву несрећу која може задесити један народ.

Њено мајчинско срце посебно су ганула многобројна сирочад, често без оба родитеља или са самохраним мајкама које су вапиле за помоћ. Од тог тренутка брига за њих је постала њена опсесија, неуморно је прикупљала податке из свих крајева земље, сравњавала спискове, прикупљала средства, обилазила терен и уручивала помоћ. Народ је брзо препознао сву искреност и доброту своје владарке и Марија је заувијек освојила срца својих поданика, са доживотним ореолом сиротињске мајке - “Велике мајке”.

Ту љубав им је несебично узвраћала. Знатан број дјеце без родитеља издржавала је из својих личних прихода и новцем од мираза (издвајала је преко милион долара годишње). Сваке године за Материце у Београду би обула и одјенула од главе до пете бар пет стотина сиротана које је примала и гостила у двору, а они би је “везивали”. Властитим средствима помогла је градњу Дјечије клинике у Тиршовој и Института за онкологију. Сама је правила колаче и носила у завод за сиромашну туберкулозну дјецу. Њено величанство је, поред Црвеног крста, помагало и рад бројних хуманитарних, патриотских и културних друштава и била њихова висока покровитељка. По природи скромна, увијек је негодовала због скупих поклона којим је обасипана и упућивала да се тај новац уплати у сиротињски фонд који је основала. У слободно вријеме са успјехом је сликала и вајала, играла тенис и јахала, а посебна страст јој је била вожња аутомобила, којима је прокрстарила цијелу Југославију и Европу. Префињеним укусом је изградила сопствени стил одијевања, децентан, једноставан, а ипак елегантан и модеран.

Но, ускоро ће велика трагедија потпуно промијенити њен живот, али и живот цијеле државе, која ће почети да клизи ка својој пропасти. У Марсељу је 9. октобра 1834. злочиначки убијен краљ Александар, велики државник, миротворац. Неки ће послије рећи да су то били први хици Другог свјетског рата, који су наговијестили свјетску катастрофу. Вијести је примила у “Симплон експресу” на путу за Париз, гдје су се требали срести. Као права племкиња контролисала је емоције и послије првобитног шока кратко изјавила: “Умро је на дужности, он је достојан те смрти.” Сутрадан је у Марсељу сама стајала уз његов одар и под тешким црним велом дуго и тихо плакала. Двије године ће носити црнину, а до краја живота рану за почившим краљем, вољеним мужем и домаћином куће, а њену бол су дијелили и сви искрени родољуби. Ако је Александрова женидба била колективна ерупција одушевљења, његова сахрана је свакако била масовна колективна манифестација туге и жалости, но то такође заслужује посебну причу.

 

Улога “Краљице мајке”

 

Земљом је у име малољетног Краља Петра II управљало намјесништво, на челу са њеним дјевером, кнезом Павлом. Досљедна себи, сада већ “Краљица мајка”, не мијеша се у политику и држи се на дистанци. Но, једнако наставља хуманитарни рад, трошећи три четвртине своје удовичке апанаже на помоћ невољнима. Краљица стиже и помаже свуда, а колико је била поштована и омиљена у народу, најбоље говори сљедећи осврт на једну од њених посјета Сарајеву, средином августа 1936. Новине “Југословенска пошта” подробно су о томе извјештавале, пишући о обиласку школа, обданишта, болница, народних кухиња, којом приликом је “Ђачкој трпези” даровала 10.000 динара (у вриједности око три тоне меса). Поред тога, уручила је и помоћ сиротињи у виду 300 пакета хране (око шест тона). Том приликом Ћамила Кадић, самохрана сирота мајка, за новине ће рећи: “Алах па Краљица, нико више! Она пипа и тражи да нас нађе и обрише тешку сузу сиротињску, ево видите све ово, хаљинице, пелене, јорганчић, све ми је она даровала, без ње би ови моји црвићи поскапали.”

Као и увијек, краљица је обишла богомоље свих конфесија, а “Соколи” су јој приредили свечани дефиле својих чета уз звуке соколских фанфара. У шетњи кроз Башчаршију и Сараче поздравиле су је, урнебесно кличући, хиљаде спонтано окупљених грађана.

“Такво одушевљење и овације још нису запамћене у граду Сарајеву”, писала је Ј. П.

Краљица често иде у Лондон, гдје води рачун о школовању Томислава и Андреја, који приљежно уче и постају ваљани момци. Међутим, ратни добоши све су гласнији и Европа је планула, послије пуча и априлског слома млади краљ и Влада долазе у Лондон. Краљица мајка пружа подршку Петру II, али сироти момак постаје марионета у вртлогу великих политика. Она то све види, али је немоћна да ишта промијени. Оно што може и у чему је ненадмашна јесте хуманитарни рад. Оснива Фонд “Свети Јован” за помоћ ратом пострадалој земљи, али и за око 200.000 сународника који пате у њемачким логорима. Ради тајности, на пакетима се потписује као Марија К. Ђорђевић. До 1943. преко Црвеног крста испоручила им је помоћ у одјећи и храни од невјероватних 7,5 милиона килограма. Коначно, и том злу је дошао крај, али за њу и њене синове неће престајати недаће. Комунисти су преузели власт у земљи и њихова отаџбина је престала да постоји. У новој држави одузета им је сва имовина и забрањен повратак, иако су тешко могли разумјети зашто.

Краљица Марија тада купује мало сеоско имање у близини Лондона, а потом га мијења за слично у Кенту, гдје ће са синовима наставити повучени живот, радећи сеоске послове као практична жена лишена снобовских манира и аристократске размажености. На годишњицу Александровог убиства, 8. октобра 1959, француски предсједник Шарл де Гол јој у Марсељу додјељује Велики крст Ордена Легије части. Међутим, здравље је постепено попуштало, послије двије интернистичке операције тешки реуматизам је потпуно везао за кревет.

Трошкови лијечења и живота нарастају и она преко “Сотбија” мора продавати свој накит. Један животни пут који се кретао од раја до очаја, пун врлине и узвишене доброте ближио се крају. Краљица Марија Карађорђевић је заувијек склопила очи у Лондону 22. јуна 1961, прије 60 година. Колико смо је брзо и темељито заборавили, као да је то било прије бар 160 година. Кад смо се огријешили од толике наше велике људе, зашто би и њено величанство било изузетак. Умјесто закључка, на крају ћемо само цитирати ријечи принца Ђорђа, њеног дјевера, који у својим мемоарима записа: “Краљица Марија заслужује поштовање равно светици.”

Крстарење

Колико је поштована била краљица Марија, говори и податак да је највећи путнички брод “Југословенског Лојда” крштен у њено име. У Сплиту је 8. марта 1931. уприличена помпезна манифестација крштења (освећења) тек саграђеног великог луксузног пароброда, поноса југословенске пловидбе. Уз присуство највећих војних и државних достојанственика, краљица је са командног моста пратила обред, који су предводили сплитски прота Урукало и каноник Матијаца. Потом је, уз салве одушевљења и овација силног окупљеног грађанства, уз звона и бродске сирене свег сплитског војног и цивилног бродовља, “Краљица Марија” славно испловила за Дубровник. Тих дана, у излогу сарајевске агенције  “Путник” у Краља Петра улици бр. 21, стајао је пано који је позивао заинтересоване на фантастично 12-дневно крстарење Медитераном новим луксузним велелепним бродом “Краљица Марија”, које кошта 3600 динара. Каже се да брод има базен на палуби, банку, фризера, амбуланту, радио станицу, библиотеку, те да се на броду штампају дневне новине и да, уз понуду врхунских јела и пића, госте забавља познати џез оркестар.

 

ХРОНОЛОГИЈА
ХРОНОЛОГИЈА
© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана