Ко су биле делије: Српски самураји и заборављени витезови

Г.С.
Ко су биле делије: Српски самураји и заборављени витезови

Ту се скупи свако ко за себе мисли да нешто вриједи, а чак и они који немају богзна шта похитају како не би пропустили догађај.

Заиста, и велможе и кметови никада нису пропуштали да виде добру битку, а турнири су били најбоље мјесто за то. Само, радња ове приче није смјештена, у Енглеску или Француску. Овај турнир одигравао се у Србији.

Заточници - српски самураји

О свакодневном животу у средњем вијеку на овим просторима се веома мало зна. Док су турнири у земљама Западне Европе ушли у легенде, а мегданџије које су на њима освајале славу постали саставни дио пјесама и митова, код нас скоро да и нема писаних трагова.

Зато и не чуди што су у заборав отишли и заточници – српски витезови.

“Заточници су били посебни витезови који су се борили за славу. Њих није занимало ни богатство, ни политички циљеви, ни за кога, а ни због чега се боре. Они су желели само да докажу да су најбољи”, прича Александар Тешић, књижевник и један од првих који су проговорили о овом дјелу српске традиције.

Иако многима термин може звучати потпуно ново, ријеч је о традицији старој најмање шест вијекова, преноси Историјски забавник.

Најкраће, заточници су били српски самураји. Не само да су дијелили исти историјски период, већ их је било широм свијета. У Њемачкој су се звали ритери, у Енглеској чемпиони (одатле израз “шампион”), у Француској шевалије блан – бијели витез, у Шпанији кампеадор…

Ипак, назив који су ови српски заточници добили у Турској многима је и данас познат.

“Када су наши заточници отишли у службу код Турака, они су им дали назив делије и тај термин се задржао до данашњих дана. Били су велики ратници и прославили су нас ван граница Србије, а ми смо им се одужили тако што смо их заборавили”, прича Тешић чија се једна књига управо зове “Витез заточник”.

Проблем лежи у томе, наглашава наш саговорник, што се српски средњовијековни извори углавном своде на црквене списе у којима нема помена о заточницима. Неки конкретнији трагови налазе се у епским народним пјесмама.

Најпознатији опис заточника дао је француски путописац из 16. вијека Никола де Никол, кога је историчар Радован Самарџић превео на српски језик. На око двије стране он је описао ове необичне српске ратнике.

“Заточници су настали од класничних мегданџија, који су борбу схватили као професију. Њих је карактерисало то да су били врсни борци који су се китили орловим перјем. Међутим, да би то могли да ураде, морали су у двобоју да победе 10 других, да буду најбољи”, објашњава Тешић.

Шта је било са заточницима?

Када се српска држава распала крајем 15. вијека падом Смедерева, већина заточника је прешла у илегалу и постали су друмски разбојници, па су добили назив гусари. Они су се тако раширили и стигли до Угарске, чак и Пољске.

“У Пољској су били инспирација за њихову лаку коњицу – легендарне хусаре. Ово ће вам рећи сваки озбиљнији историчар у тој земљи. Где год да одете на стране сајтове на којима се расправља о Делијама и Хусарима видећете да сви признају да они воде порекло са наших простора, да смо им ми били узор”, каже Тешић.

Као и њихово занимање, и имена ових храбрих српских бораца изгубљена су у историји. Има индиција да је легендарни Милош Обилић био један од њих.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана