Kњаз га је протjерао, а гроб су му заборавили: Овде почива један од најважнијих Срба

www.istorijskizabavnik.rs
Kњаз га је протjерао, а гроб су му заборавили: Овде почива један од најважнијих Срба

Србија је већ након 1830. одрадила највећи дио посла када је у питању територијално, политичко и културно ослобођење од Турске. Међутим, ускоро се повела борба око плијена, јер је књаз Милош узео сву власт за себе.

Иако је начелно договорено да ће бити донијет устав, којим би се Књажева власт ограничила, године су пролазиле, а до тога није дошло.

За то вријеме, Димитрије Давидовић је био један од оних људи без којих би ослобођење од Турака представљало обичну смјену на мјесту уздодршца, а позитивни ефекти би се осјетилли само на џеповима неколицине.

Димитрије је, још од почетка Првог устанка, био међу челницима културне револуције српског народа. Тај романтичарски пламен национализма најјаче је горио у Бечу, гдје је српска емиграција, на челу са Давидовићем, даноноћно радила на помоћи српским устаницима, и моралној и материјалној.

У Бечу је српска културна елита нашла и најближе уточиште након слома Карађорђевог устанка, и одатле се на све начине борила да се пламен револуције не угаси. У ту сврху, Димитрије Давидовић се изборио да се у Бечу штампају Новине Сербске.

Дневник који је уређивао, извјештавао је о ситуацији на Балкану из српског угла, али и промовисао тада врло живахну српску културу.

Повратак у матицу

Након успјеха Другог српског устанка, као и бројни ученији Срби који су живјели у Пешти, Бечу или Паризу, Димитрије Давидовић се вратио у Србију, да изграђује замрлу културу, али и буде Књазу на услузи.

Од самог доласка борио се за поновно покретање Новина Сербских у Србији, мада је у томе наишао на више проблема него у Бечу. Књаз Милош је у њега имао велико повјерење, сматрао га је врло даровитим и ученим, али помало уштогљеним чиновником.

Скоро читаву деценију Давидовић је радио у Милошевој служби, вршећи министарске или амбасадорске, односно повјереничке послове. Иако је био Милошев изасланик и у Једрену и у Цариграду, највише трага оставио је на мјесту “попечитеља” за просвјету.

За његовог мандата, отворене су бројне школе по Србији, а он сам је неуморно радио на издавању, али и писању важних, прије свега историографских дијела о српском народу.

На веома осјетљиво мјесто уредника Новина Србских, за чије је оснивање био међу најзаслужнијима, дошао је 1832. године. Како је то било једино масовно средство информисања, сваки број је био под великом лупом јавности, нарочито политичких актера.

Улагао у школе и штампарије

Милош, који није знао да чита, тражио би да му се сваки број детаљно прочита, при чему је често износио примједбе на Давидовићеве ставове. Јер, Димитрије је новине користио да износи политичке оцјене и предлоге, које су наишле на велики отпор у Књажевој околини, иако је сам Књаз о њему имао позитивно мишљење.

Давидовићево инсистирање на прозападној орјентацији спољне политике, као и предлози о разилажењу са Русијом, политички су га удаљили од Књаза, мада је и даље остао уредник Новина Сербских, али и неуморни културни радник.

Истовремено, приватни живот му се распадао. Једно за другим, умирали су му чланови најуже породице, све док није 1834. године остао потпуно сам. Живео је од службене апанаже коју му је одредио Књаз, али је њен највећи дио одувијек ишао на књижевне или штампарске подухвате.

За разлику од бројних који су књажеву близину искористили за уносне трговачке уговоре или монополске послове, Давидовић је спонзорисао књижевна друштва, плаћао штампарије и опремао школе.

Уставотворац

Политичка борба између властеле и Књаза ескалирала је у јануару 1835. када је у Милетиној буни Србија дошла на ивицу грађанског рата. Побуњени великаши су наоружани дошли у Крагујевац, а атмосфера је била на ивици инцидента. Пред њих је изашао Давидовић, који је успио да посредује између побуњених и Књаза.

Начелан договор је постигнут: израдиће се устав, којим ће се ограничити Милошева самовоља, а успоставити и принцип подјеле власти. Након што је више сличних покушаја завршило неуспјехом, задатак да напише устав добио је Димитрије Давидовић, личност око чије стручности није било спора, мада је политички многима био неподобан.

Неколико недјеља касније, прво нацрт, а потом и читав Устав био је готов. Био је то један модеран правни акт, који је имао главни узор у француском Уставу из 1830. али је видљив био и утицај и идеја Устава САД.

Писање Устава, који је донијет на Сретење 1835. требало је да буде врхунац Давидовићеве професионалне каријере, али претворио се у његову ноћну мору.

Либерализам којим је одисао Давидовићев Сретењски Устав згрозио је дворјане великих сила. Из Петрограда, Беча и Цариграда дошле су озбиљне примједбе на уставна ријешења, у то време сматрана преопасним за монархије које је плашио продор либералних идеја.

Своје замјерке, мада нешто другачије природе, имао је и Књаз Милош, као и многи који су га подржавали.

Сретењски устав, један од најважнијих правних аката у историји Србије, остао је на снази једва неколико седмица, а чини се да је највећу цијену платио управо Давидовић.

Доба немилости

Након што је укинут Сретењски устав, Димитрије је пао у немилост код Књаза, а његове новинарске активности му нимало нису помагале.

Давидовић је, као уредник Новина Србских, нарочито за вријеме Милетине буне, исцрпно извијештавао о дагађањима у Србији. И касније, поводом активности везаних за доношење и укидање устава, Давидовић је кршио правила новинарства која је одредио Књаз Милош.

У то доба, штампа је била дужна да, укратко, не објављује ништа што се на било који начин коси са званичном државном политиком. Димитрије, који је новинарски занат пекао у Бечу, једној од колевки бруталне булеварске штампе, није ни помишљао да се подвргне таквој врсти цензуре.

Али, иако је и на њега падала кривица због неуспјешног Устава, Милош је Димитрију и више замјерио што је, након изношења критика на рачун Устава, наставио да га брани у новинама.

“Ја сам мислио да је од свију наши учени људи најлуђи Зорић, што иде по овом снегу, по чаршији, и пуца свеједнако из пушке, те лови врапце; И баш сам мислио да не има никога луђег од њега, а Ви, управ да вам кажем, још сте од њега луђи”, стајало је у писму које је Димитрију послао кнез Милош.

Иако је размишљао и о много жешћим казнама, Књаз Милош је био, за своје појмове, прилично благ према Давидовићу, те је Димитрије прошао са отказом из новина, који се може сматрати неком врстом пензионисања.

С у С - Смрт у Смедереву

Димитрије је, на извијестан начин, протјеран из Београда, али је од Књаза добио кућу у центру Смедерева, као и земљу и годишњу апанажу. Међутим, Димитрије нимало није уживао у заслуженој пензији.

Како више није био у Књажевој милости, апанажа је често знала да касни, а Димитрије није био неко ко се могао бавити, нарочито у тим годинама, пољопривредом.

Без породице, често је самовао у биједи, а остала су и писма у којима је књаза молио за додијељивање обећаних средстава. Милошево срце било је неумољиво, мада су често постојали и кратки интервали у којима би Књаз и Мита поново били пријатељи.

Након три мучне године проведене у Смедереву, Димитрије Давидовић је умро у том граду 6. априла 1838. године. Његова сахрана у Смедереву прошла је необиљежено, а ниједне новине, па ни оне које је сам уређивао, нису пренијеле вијест да је преминуо.

Димитрије Давидовић је сахрањен на наобележеном мјесту, изван гробља, на ливади, вјероватно на земљи коју му је дао Књаз Милош. Након неког времена, када је Милошева страховлада завршена, на Давидовићеву улогу у стварању српске државе и културе бачено је ново свијетло, и однос према њему се промјенио.

Пронађен је, мада не тако лако, његов необиљежен гроб, а Давидовићеви остаци су пренијети у уређену гробницу на Смедеревском гробљу, гдје су сахрањене на посебном мјесту одмах поред цркве, пише Историјски забавник.

На надгробној плочи, као неки епитаф којим се описује живот покојника, неуобичајен за наше поднебље, написано је “ДИМИТРИЈЕ ДАВИДОВИЋ, САВ СРБИН”.

 

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана