Како су стране у рату манипулисале са становништвом у Бањалуци током Другог свјетског рата: И летак био кобан као метак

Александар Стојановић
Како су стране у рату манипулисале са становништвом у Бањалуци током Другог свјетског рата: И летак био кобан као метак

Други свјетски рат на простору тадашње Краљевине Југославије, поред оружаног, коришћен је и за сукоб идеологија. У том смислу, поред оружја и наметнутих ратних закона, једно од најважнијих средстава била је пропаганда вршена кроз медије, летке и плакате чији циљ је био улазак одређене идеологије у све сфере живота, односно освајање или придобијање власти.

Као највећи град тадашње Босанске Крајине, Бањалука је била важан стратешки град и постао је мета усташких јединица фашистичке Независне државе хрватске, али и важан бастион организовања и дјеловања партизанских и јединица Југословенске војске у отаџбини.

Када су усташке јединице ушле у Бањалуку суспендована је ћирилица, почео је прогон српског, православног народа, Јевреја и Рома, преко радија су се могли чути славодобитни говори усташких првака, а у штампи су доминирали наслови о “славној држави Хрватској, њеном поглавнику Анти Павелићу и усташама”. С друге стране, тада једине међународно признате, четничке јединице ослањале су се на савезнике и избјегличку Владу, а од 1943. године садржај њихових пропагандних порука првенствено је антикомунистички, а затим и против окупатора. Партизанске јединице су највише користиле летке преко којих су позивали на устанак и борбу с окупатором. Свака страна у Другом свјетском рату је настојала што ангажованијом пропагандом придобити становништво.

О феномену пропаганде у окупираној Бањалуци ове седмице у Архиву Републике Српске отворена је изложба ауторке Маријане Тодоровић Билић која је за потребе свог магистарског рада прикупила бројна документа, али имала и увид у архивску грађу разних фондова у домаћим и архивима у региону.

Она за “Глас Српске” истиче да је најраспрострањенији облик пропаганде у ратном периоду била штампа, јер је становништво тим путем имало прилику да чита о различитим темама и догађајима.

- Недостатак ове врсте пропаганде је била недоступност ширим масама, па су се и окупатори и снаге отпора служили пропагандним материјалом који је био лакши за растурање, а то су плакати, леци, огласи и слично. Агресивна пропаганда окупатора је вршена, поред поменутих медија, кроз рад државних тијела, институције културе и образовања, те кроз цензуре језика, писма, говора - истиче Тодоровић Билић.

У окупираној Бањалуци доминирале су усташка идеологија на нацифашистичкој основи, комунистичка идеологија покрета отпора и идеја Југословенске војске у Отаџбини. Док су четници позивали и на борбу против комуниста и окупатора, а партизани на општенародни устанак и револуцију, усташе су се у својим пропагандним порукама користили агресивном реториком базираној на антисрпској, антисемитској и расној основи.

- Усташка пропаганда је често говорила језиком насиља, позивима на обрачун са неистомишљеницима. Најбољи примјер за то дају нам говори стожерника Виктора Гутића, које је преносила штампа. На примјер, крајем маја 1941. године, за лист Хрватска Крајина изјавио је: “Сада имам да приступим грандиозном дјелу, чишћењу Хрватске Босанске Крајине од непожељних елемената, нарочито Бање Луке, јер она постаје главни град Независне Државе Хрватске”. Такође у мају 1941. године, лист Хрватска Крајина пренио је његов говор одржан у Санском Мосту, чији дио гласи: “Нема више српске војске! Нема више Србије! Нема геџа, наших крвопија, нестало је циганске династије Карађорђевића, па и код нас – ускоро – друмови ће пожељети Србаља, ал’ Србаља више бити неће...Срби нека се не надају ничему и за њих је најбоље нека се иселе, нека их нестане из наших крајева.” - истиче Тодоровић Билић.

Пропаганда у НДХ је много пажње посвећивала муслиманском питању, а усташки покрет је у дијелу пропагандне дјелатности намијењене муслиманима настојао искористити тезу Анте Старчевића о муслиманима као најчистијем дијелу хрватског народа. Усташка власт је истицањем наклоности према муслиманском становништву стварала себи чвршћи ослонац, што је осигуравано јачањем политичких позиција у муслиманском становништву.

- Крајишки муслимани су имали свој лист, “Исламијјет”, који је излазио једном мјесечно, а чији уредник је био Мухамед Ђумишић. Друштво “Исламијјет” у Бањалуци је имало за циљ да сузбија све појаве међу муслиманима и муслиманским друштвима и установама које нису биле у складу са шеријатским и традиционалним обичајима и законима, нарочито међу омладином. Такође је “Исламијјет” желио свој рад проширити и поставити на шире основе, првенствено у културном и социјалном погледу. Лист се бавио културно-просвјетним и социјално-економским освјешћивањем муслиманског дијела становништва у НДХ. Дио муслиманског становништва је био приклоњен новој власти, а велики дио је напустио територију града и прикључио се партизанским јединицама, или стварао мрежу отпора у самом граду - закључује Тодоровић Билић.

Извјештавање

Свака ратна страна извјештавала је и о (не)успјесима својих или савезничких јединица на другим ратиштима, а све у циљу учвршћивања своје позиције на унутрашњем плану. Сваки успјех вани, доносио је бенефите унутра, и обрнуто.

- Барем према доступним изворима који се односе на пропаганду, ниједна страна није извјештавала о својим или губицима својих савезника. Супротно томе, свака побједа је била грандиозна. Наравно, постојале су инструкције надређених државних тијела која су се бавила пропагандом о начинима извјештавања у тадашњим медијима - каже Маријана Тодоровић Билић.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана