Како су руски Јевреји могли постати њемачки генерали?

rs.rbth.com
Како су руски Јевреји могли постати њемачки генерали?
Како су руски Јевреји могли постати њемачки генерали?

Према нацистичким принципима, требало је да окончају животе у концентрационим логорима. Али умјесто тога, успјели су да заузму високе положаје у руководству Оружаних снага Трећег Рајха.

Нису сви Јевреји за вријеме холокауста били осуђени на смрт у концентрационим логорима. На десетине хиљада њих, који су се налазили на територији под непосредном контролом нациста, борило се за Њемачку у рововима Другог свјетског рата и чак  су били предложени за одликовања.

“Mischlinge” (мишлинге), како су нацисти називали људе мјешовитог јеврејског и аријевског поријекла, могли су да раде у управи или војсци, али им је формално било забрањено напредовање у служби  и заузимање званичних положаја. Међутим, у пракси је све зависило од тога да ли је конкретна особа била корисна режиму или не.

Тако је, на примјер, на десетине људи дјелимично јеврејског поријекла командовало нацистичким дивизијама, корпусима и армијама. А о генерал-фелдмаршалу ваздухопловних снага Ерхарду Милху, чији је отац био Јеврејин, Херман Геринг, који га је високо цијенио, је рекао: “Ја ћу овдје одлучивати ко је Јеврејин, а ко није”.

Међутим, статус људи који су, осим јеврејске, имали и источноевропске крви био је потпуно другачији. На окупираним територијама Пољске и Совјетског Савеза Нијемци се нису бавили питањем колико процената јеврејске крви неко има. Сви који су имали макар и дјелимично јеврејско поријекло класификовани су као Јевреји и очекивала их је трагична судбина.

Па ипак, неки руски Јевреји су успјели не само да избјегну такву судбину, него и да заузму високе положаје у Копненој војсци Њемачке.

Активни учесник руског Грађанског рата Борис Штејфон налазио се у Београду када је Вермахт напао Југославију. Послије пораза Бјелогардејаца у Русији он се преселио на Балкан, гдје је писао мемоаре и бавио се научним радом.

С обзиром да му је већ било 59 година, Штејфон није планирао да се врати војној служби. Али долазак нациста му је промјенио планове. Југословенски комунисти Јосипа Броза Тита интензивирали су борбу против окупатора, али су, борећи се против Нијемаца, неријетко убијали и белогардијске емигранте. 

За борбу против партизана Нијемци су формирали Руски заштитни корпус којем су се радо прикључивали руски емигранти у Југославији. Са 11.000 војника, то је била једна од највећих формација бијелих емиграната у саставу Вермахта. Осим што су хватали комунисте, припадници корпуса су чували комуникационе везе, извршавали казнене операције, а посљедњих година улазили и у директне сукобе са јединицама Црвене армије.

Борис Штејфон је позван у Руски заштитни корпус као начелник штаба, а убрзо се нашао и на његовом челу. Нијемци су одлично знали да је Штејфон син Јеврејина који је примио хришћанство, али су били спремни да пред том чињеницом затворе очи. По мишљењу истраживача Иље Куксина, официрски кадар Вермахта је у њему видео прије свега високо квалификованог војника и убијеђеног антикомунисту. Њима је било довољно то што му је мајка Рускиња и што је био крштен.

Генерал-лајтнант Борис Штејфон командовао је корпусом практично до самог краја рата, док није умро од срчаног удара 30. априла 1945. године. А корпус је прешао у Аустрију и предао се Енглезима. Иако је совјетска страна тражила њихово изручење, Енглези то нису учинили, јер већина војника корпуса нису били држављани СССР-а.

Генерал-мајор Вермахта Борис Хољмстон-Смисловски био је аристократског јеврејског поријекла. Након што је прошао пакао Првог светског и руског Грађанског рата, он се, као и хиљаде других руских официра, нашао у иностранству.

Међутим, док се већина Белогардејаца у емиграцији, одлучивши да се обрачунају са бољшевицима, тек за вријеме рата прикључила Нијемцима, Хољмстон-Смисловски је у немачку војну средину ушао знатно раније, чак и прије доласка Хитлера на власт. У периоду од 1928. до 1932. он је прошао обуку за обавјештајца при Војној управи Рајхсвера (Националне одбране).

Корисна познанства која је тада стекао омогућила су му да се касније нађе на највишим положајима у структури војне обавештајне и контраобавјештајне службе Абвер. Није се ни постављало питање о јеврејском поријеклу овако вриједног кадра. 

Године 1943. шеф Абвера адмирал Вилхелм Канарис лично се залагао за свог официра када су га ухапсили по оптужби за издају. Хољмстон-Смисловски је отворено био против плана руководиоца Руске ослободилачке армије Власова да се бори на западном фронту. Он је сматрао да Руси треба да се боре само против бољшевика.

Током читавог рата Борис Хољмстон-Смисловски је организовао и спроводио обавјештајне и диверзионе операције у совјетској позадини, реализовао откривање и ликвидацију партизанских одреда. У ту сврху на располагању му је била дивизија “Русланд” (до 10 хиљада људи), која је на самом крају рата променила име у Прва руска национална армија.

Управо са остацима ове “армије” од неколико стотина људи он је у мају 1945. године прешао на територију Лихтенштајна, где су их интернирали. Власти ове мале државе одбиле су да их испоруче СССР-у, а совјетске оптужбе за ратне злочине одбачене су због недостатка доказа.

Хољмстон-Смисловски је своју обавјештајну активност наставио у служби Американаца. Једно вријеме је давао консултације Генералштабу Оружаних снага Западне Њемачке, а касније био савјетник аргентинског предсједника Хуана Перона.

Умро је 1988. године, кад му је било 90. година, у Лихтенштајну, који је заволио још током рата.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана