Како су два злочина у бањалучкој регији плијенила пажњу јавности између два свјетска рата: Суд штампао улазнице за праћење процеса

Небојша Томашевић
Како су два злочина у бањалучкој регији плијенила пажњу јавности између два свјетска рата: Суд штампао улазнице за праћење процеса

Живот у Врбаској бановини и бањалучкој регији у периоду између два свјетска рата обиљежило је више тешких злочина која су често били главна тема “чаришијских прича” тадашње Бањалуке, а о некима се причало и деценијама послије, попут двоструког убиства због хазарске карташке игре “божји благослов”.

Посебно је интересантно да је за суђење оптуженом владало толико интересовање да је Окружни суд у Бањалуци издавао посебне улазнице за праћење процеса. Без тих улазница, како су пренијеле и тадашње Врбаске новине,  нико није могао да уђе  у судску дворану која је била претијесна да прими све заинтересоване. На оптуженичкој клупи био је кафеџија Сулејман  Ћелић који је хицима из пиштоља убио познанике Бешлагу Вајрачу и Алију Нуркића. Убиство се десило се 22. јула 1940. године два и по сата иза поноћи испред кафане “Сантос” у тадашњој бањалучкој улици Краљице Марије.

Претходно је убијени двојац играо карташку игру “божји благослов” у Ћелићевој кафани “Аероплан”. Због изгубљене веће своте новца, Вајрача је из кафане узео касу, разбио је и узео  новац. Када је то чуо Ћелић  се одмах дао  у потрагу за младићима. Сусрео их је испред “Сантоса” и прво је запуцао на Вајрачу те га погодио са два хица, а затим је трећи испалио у Нуркића. Ћелић се на суду бранио нужном одбраном, али и пијанством. Међутим  свједоци су његове тврдње побили. Након дводневног завршног суђења у новембру 1940. године Окружни суд у Бањалуци Ћелићу је “одрезао” казну строгог затвора од 14 година. Обавезан је и да породицама жртава плати по тадашњих 1.000 динара за сахрану, а одузета су му трајно  скоро сва грађанска права.

Љубовисање платио главом

Пажњу јавности Врбаске бановине привукао је и “смртоносни сусрет” двојице супарника који су кришом љубовисали са истом удатом женом.

Игром трагичне судбине Јово Мандић је 1. децембра 1935 године у мрклом мраку пуцао и убио познаника Марка Маринковића када су се сусрели на прагу куће заједничке љубавнице Миље П. Обојица су кренула код ње на тајни састанак, али је судбина хтјела да се сусрет заврши трагедијом. Леш несрећног Маринковића пронађен је други дан ујутро недалеко од Миљине куће. Злочин је, како се види из списа Окружног суда Бањалучког среза, откривен након што су мјештани Личана почели да причају о смрти младића. Полицији је злочин пријавио брат убијеног, а жандарми су уз помоћ кнеза тадашњег босанскодубичког среза открили да је Марко био код Миље П. Истрага је показала да је  убијен у њеном дворишту, а Миља је полицајцима признала да је леш из срамоте и страха одвукла даље од  куће.

Казала  је да је он код ње дошао 30. новембра, а отишао у ране јутарње сате 1. децембра и да је чула пуцње, али да није излазила до ујутро када је у авлији затекла мртвог Марка. Полицајцима је отворила душу и рекла да је њој долазио и Јово Мандић који је убрзо нађен и ухапшен.

Он је казао да је кобне вечери долазио код Миље јер га је она наговарала да дође те да је око 23 часа, “таман кад је хтио да покуца на њен прозор”, видио испред себе неког те су уплашио и запуцао. Тад је, казао је,  чуо јаук, али не зна шта је даље било јер је побјегао.

Притиснут доказима видјевши да злочин више не може да таји признао је да је убио Марка, стоји записнику о увиђају тадашње жандармеријске станице Босанске Дубице. Јово је за свој злочин оптужен два мјесеца касније, 30. јануара 1936. године, а случај је у судске клупе Окружног суда у Бањалуци доспио већ у марту те године. Током  процеса саслушани су бројни свједоци, а трагична љубавница двојице момака измијенила је исказ дат жандарима. Миља је у Окружном  суду у Бањалуци порекла да је код ње кобне вечери био убијени Марко иако је признала да је с њим раније након пријатељског дружења ушла у везу. Испричала је судском вијећу да те вечери код ње није нико био, нити је кога звала те да је мртво Марково тијело открила тек ујутро када се пробудила.

Није крила да је тијело одвукла из дворишта до оближње  кукурозовине, али је истакла да је то урадила да на њу “не пане љага” јер нема ништа са убиством. Казала је да је то јутро код ње долазио Јово Мандић и да га је питала је ли  убио Марка, а он јој је рекао није. Мандић се пред судијама бранио нужном одбраном и казао  да је пуцао из страха јер је у мрклој ноћи непозната особа трчала према њему. Судије му нису пуно вјеровале па му је “одрезано” шест година година строгог затвора.

Жалио се на пресуду Врховном суду и тражио ревизију  тврдећи да је ријеч о самоодбрани. Истакао је да је њега младића завела искусна и ласкава жена која је његову недозрелост искористила за своје сврхе. Сматрао је да је престрого кажњен. Врховни суд утврдио је да Јово није поступао у нужној одбрани, али и да га треба блаже казнити па му је досуђено пет година затвора, али потврђен и губитак грађанских права.

Губитак часних права

Починиоци кривичних дјела на строги затвор и казне до пет година често су уз затворску казну осуђивани и на губитак такозваних  “часних права”. Та мјера је углавном одређивана на три године, а према тадашњим важећем Кривичном законику губитак часних права значио је неку врсту изопштавања из  друштвених и политичких токова. Онај коме је као споредна казна изречен губитак часних права аутоматски је губио позицију  државне или јавне службе, звање, академски степен, одличја, те друге почасти, али и политичка права. Они који су добијали казне веће од пет година “часна права” губили су трајно.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана