Како се поручник Божидар Жугић у Априлском рату сврстао у ред јунака попут Обилића и Принципа: Заклетва и част важнији од живота

Драган Мијовић
Како се поручник Божидар Жугић у Априлском рату сврстао у ред јунака попут Обилића и Принципа: Заклетва и част важнији од живота

Прије неколико дана навршило се равно 80 година од мучког и злочиначког бомбардовања Београда 6. априла 1941. године, послије којег је услиједила и копнена инвазија на Краљевину Југославију од стране њемачких и њима савезничких снага. Ту брзу пропаст Југословенске војске коју историографија памти као Априлски рат, осим снажног удара из више праваца, карактерисала је и масовна издаја у војсци и државаном апарату.

 Годинама прије тога неке политичке странке и организације са стране Хрвата и националних мањина марљиво су “у три смјене”, са сепаратистичких позиција урушавале државу и тако се препоручиле непријатељу за петоколонашку акцију. Сценарио њиховог дјеловања прецизно су  разрадиле непријатељске тајне службе, прије свих  њемачки Абвер и његови људи су тих дана априла произвели прави хаос у земљи, а посебно у самој војсци.

Издаја је ишла до самог генералштаба. Систем командовања је прекинут, извођене су саботаже и диверзије, ширене дезинформације, паника и дефетизам. Јединице су паралисане, снабдијевање онемогућено. Једном ријечју, војска Краљевине Југославије је “спуштеног гарда” дочекала агресора, који је у незаустављивом походу већ прегазио више од пола Европе. Искрени родољуби, прије свих српски војници и официри, покушавали су пружити отпор с намјером да се сачува што више ефектива и у планинама настави герилски рат. Но било је већ касно. Снаге Вермахта које су за седам дана прегазиле Пољску, а за мјесец дана једну Француску, у наведеним околностима било је немогуће задржати.

Илузорно је било очекивати да ће земљу бранити они који су у Загребу са френетичним одушевљењем, у масовној еуфорији цвијећем дочекали њемачког окупатора. Но сваки рат, па и овај тако кратак, имао је своје хероје, још какве, који су властитом жртвом покушали спасити част српског оружја.

Млади поручник Божидар Жугић (запамтите то име), на служби у десетом посадном пуку, гледао је пропаст и расуло Војске Краљевине Југославије.  Јединице које су биле сљедбеници славних пукова и дивизија из Великог рата полагале су оружје пред онима који су прије само двије деценије одавде бјежали подвијеног репа. Гушио га је гњев и као жерава пекао стид  дубоко у повријеђеној души рођеног ратника, чији је сваки дамар треперио српским патриотизмом. Стара је мудрост да слабе уништи страх, а јаке стид.  Директни потомак чувених ратника, васпитан на светом завјету “кам рођени како брани се и љуби”, посебно је тешко  подносио малодушност  код појединих српских официра. У његовом етичком кодексу заклетва  Отаџбини и официрска част били су изнад свега, па и самог живота.

Био је 13. април, његова јединица у рејону Бачког Петровца нашла се у врло тешкој позицији у односу на надирући мађарски оклопни корпус. Видећи се у очајној ситуацији командант, пуковник Божидар Ристић, одлучи се за предају, упркос одлучном упозорењу поручника Жугића да то не чини. Док је Ристић водио преговоре са мађарским командантом, испред колоне тенкова, код  словачког села Гложана, међу њих је гвозденом одлучношћу иступио, по ријечима мјештана, један млад висок и лијеп официр у пелерини. Његов рески глас је одзвањао док је забезекнутом мађарском официру презриво одсјекао: “Шта је кукавице, мислиш нас заробити без борбе?”.

Потом се окренуо ко креч блиједом Ристићу са ријечима: “Господине пуковниче, одбијам предају! Југословенски официр ће прије погинути него се срамно предати”.

Муњевито је потегао већ спреман војно-државни браунинг и устрелио га, а потом је убио и мађарског команданта. Тада се гордо усправио пркосећи смрти и мирно сачекао ватру са мађарског тенка која је услиједила.  Преводилац,  Словак Штефан Дудок је  тврдио да се југословенски поручник читавих тридесет секунди држао на ногама одолијевајући митраљеским рафалима који су га кидали. Тако је на олтар отаџбине положио свој живот двадесетпетогодишњи српски херој, краљев официр из села Новаковића код Жабљака. У том тренутку је личио на инкарнацију неумрлих епских јунака који су прославили  српско име.

Зликовци том приликом убише још шеснаест његових војника за одмазду, а мртвог Божидара изгазише тенковима и тијело бацише на оближње ђубриште. Свештенику из Бегеча Поповићу било је дозвољено да опоје стрељане војнике али не и храброг поручника, који је сахрањен посебно.  Када су нешто касније команданта наступајуће друге њемачке армије фон Вајкса упознали са овим случајем, рекао је:  “Саможртвовање и кажњавање смрћу свог команданта ради предаје највећи је морални чин и патриотско осјећање припадника армије, то је својствено српском ратнику и може да служи на част војсци која такве појединце има.”

Ове ријечи пруског барона и фелдмаршала пренијела је тадашња мађарска штампа. Нажалост, тако нису мислиле власти нове Југославије, ако на капи нисте имали петокраку  могли сте и десет пута погинути за Југославију, то се није пикало. Међутим, историја подсјећа да кад гине велики јунак рађа се  легенда и она увијек неумољиво изрони на површину и претраје све забране и препреке да би се настанила у вјечности.

Његовој уцвељеној мајци за живота није дозвољавано да му подигне споменик, тек касније то је по њеном аманету учинила родбина поред  моста на Ђурђевића Тари. Иначе и његова три рођена брата Сава, Витомир и Александар су погинула као краљеви војници и официри.

Још једну ствар је важно поменути, нова Југославија, као правни сљедбеник оне претходне, никада није организовала судски процес за велеиздају у априлском рату јер, по њеним идеолозима, ту “трулу версајску творевину” није требало ни бранити. Тако су казну избјегле стотине издајника и сарадника страних служби. Током тог априла ж41. године 31 генерал и још 2149 других официра Хрвата и муслимана из војске Краљевине Југославије ставило се на располагање НДХ за усташке и домобранске јединице. Један дио њих, огрезлих у велеиздаји и злочину, по свршетку рата се обрео у официрским униформама нове Југославије, што је био један страшан апсурд.

Тако је нова  држава у своје темеље уградила синдром издаје који ће је, уз друге придружене болести, коначно и убити крајем двадесетог вијека. Онима који су за њу крв лили, скоро читав вијек, покушава се утиснути жиг кривице не само за њен настанак, већ и нестанак. Тој лажи супротстављене су наше истине каква је и ова о младом поручнику Жугићу, којег је Господ  дао да буде понос и дика свог рода и да му име златним словом буде уписано у вјечни поменик српских јунака. Он је  стао уз раме Обилићу, Синђелићу, Принципу и другим бесмртницима, спасавајући националну част и свој образ.

© АД "Глас Српске" Бања Лука, 2018., ISSN 2303-7385, Сва права придржана