Како је војевао крајишки јунак и хајдучки харамбаша Голуб Бабић: Прије би се потурчио него примио католички криж

Гонише се тада и Турци међу собом због султанових реформи, али се и то морало свршити преко леђа угњетене раје. Анархија је донијела окрутни зулум и злочине уз превисоке дације, које су ојађеле и понижене Србе остављале и без шаке жита у амбару. Српчад су још зарана, к'о и млада вучад, морала оштрити зубе и отврднути у трпљењу свих недаћа до крајњих граница људских снага. И млађани Голуб изађе рано на лијеп глас као способно и отресито момче које имађаше куражи да се упусти у трговину живом стоком. Кад му то Турци покварише, пркосни Бабић се обре у 'ајдучкој чети, а 1848. завојшти Мађар на бечког цара, а и на Србе у Војводини. Уто дође глас да војвода Книћанин купи добровољце за помоћ пречанској браћи и Голуб се брзо нађе под тим барјаком.

Одратова поштено, бавећи се у тим крајевима цијелих 10 година. По повратку у Босну угази право у дољанску буну да као ратник, свикао на мирис крви и барута, помогне слом тираније. Буна због лоше припреме наскоро пропаде иако погибе доста ваљаних Срба, међу којима и старији му брат Божо. Пред свирепом турском одмаздом дио устаника и народа узмаче преко Саве у Аустрију. Тако се и Голуб обре са породицом у Пакрацу, гдје се станио све до 1863. Како се прочу да би га са другим вођама “швабе” могле изручити назад Турцима, позва га у Ђаково под под своју заштиту бискуп Штросмајер. Овај вајни “Југословен” притијешњеном Бабићу понуди као спасење прелазак у католичанство, а онда би се ваљда, по старом рецепту, за угледним прваком повео и остали очајни избјегли народ.

Голуб с презрењем одби “преподобног” бискупа рекавши му да су он и његови Крајишници хтјели преврнути вјером и потурчити се сад би живјели ко бегови, па не би морали главу метати на пањ и сву ову нејач извргнути погрому. И још му у јарости каза кад би, не дај Боже, и морали оставити своју вјеру прађедовску, прије би се потурчили већ примили католички криж.

Није без значаја поменути да је католички клер у Босни и Херцеговини потчињен овој бискупији упорно бранио својој пастви прилазак устанку, док су неки Турцима потказивали и клеветали виђеније Србе. Мањи број католика је показивао симпатије према устанку, док се већина држала неутрално, али је било и других примјера као кад је њих 500 заједно с Турцима напало устанике код Гашнице. Одмах послије ове епизоде са Штросмајером Голуб покупи чељад и код Лознице пређе у Србију, одакле га тамошњи прото Игњатије пропрати и смјести у обреновачко село Стублину. Не могавши назад у Босну, а ни у Аустрију, ту поживи око 11 година. Када се 1875. прво у Херцеговини, а потом и у Босни међу Србима осјети ново гибање, као пред ерупцију вулкана у којем је тињао гњев потлачене раје, Голуб нагонски осјети да је куцнуо час за коначно ослобођење.

Горио је од жеље да се Крајина и сва Босна коначно спаси из вишевјековног тешког ропства. Са тројицом браће врати се у Босну и одмах на оружје подиже Србље у Црним потоцима, као што су већ учинили Перо Бабић, Бајалица, Ђенадија и Петар Пеција на простору Козаре и Просаре. Народ Голуба убрзо бира за вођу ширег устанка, а буна нагло нараста и годину дана касније већ га видимо као неприкосновеног старјешину потврђеног ауторитета. Реагује брзо, користи зимски предах да се због војних потреба у Загребу тајно састане са Илијом Гутешом преко којег ће набавити 200 пушака новог система, прилично олова, барута, и два мања топа.

Овај прекаљени ратник озбиљно и промишљено води устанак, чувајући људство и не трошећи олако народну снагу. Не напада на јака упоришта Турака, већ одлучно разбија мање одреде и посаде, крунећи постепено још увијек значајну турску војну надмоћ. То је давало полет и самопоуздање још недовољно јакој и устројеној народној војсци. Ускоро ће устаници контролисати широк простор од Лике до Бјалаја и од Динаре до Ливна и Гламоча, што ће и њему значајно подићи углед. Тада 2. јула 1876. Голуб са својих 70 четовођа потписује политички проглас устанка о присаједињењу Србији. У то вријеме из Београда долази пуковник Деспотовић и Голуб му, као школованом вишем официру, без устезања предаје команду. Но то ће се ускоро показати као фатално, јер Деспотовић, не познајући довољно прилике на терену, преамбициозно поставља стратегију и упушта се у велике фронталне операције са надмоћнијим непријатељем. То се десило у врло неповољом тренутку јер су Турци, уз претходну подршку Аустрије, извршили велику концентрацију снага за одлучан обрачун са устаницима.

Као и више пута раније Срби се се нађоше између турског чекића и аустријског наковња и све наведене околности ускоро ће довести до тешких пораза и коначног слома устанка. Војвода Бабић се са дијелом свог људства накратко извлачи у Лику, да би врло брзо предузео нове нападе на Турке у области Тромеђе и југозападне Крајине. То су били очајнички покушаји да се одржи какав такав пламен отпора пред коначни политички расплет. У октобру 1877. Устаничка скупштина бира га у Привремену народну босанску владу. На новом засједању овог тијела у марту наредне године у Тишковцу донесен је Меморандум којим се великим силама изражавају легитимне тежње једног поробљеног народа.

Но све ће то остати глас вапијућег у пустињи јер је висока европска господа са индигнацијом окретала главу од тих захтјева, играјући велику партију подјеле моћи и утицаја у којој није било мјеста за мале народе. Ускоро ће ослободилачки напори Срба добити један неочекивано жалостан епилог на Берлинском конгресу. Као гром из ведра неба дошла је вијест о окупацији Босне и Херцеговине од стране Аустроугарске. Није тешко замислити како се тада осјећао прослављени војвода стојећи у средишту крваве позорнице, гледајући узалудну жртву свог мученичког народа, чијој су пропасти поред великих сила допринијеле и разне интриге и сплетке у властитом окружењу. У тим данима држи се пасивно, не пада му на памет да се прикључи борби босанских муслимана за опстанак турске управе. Скрхан као капетан послије бродолома, он се у Србу предаје новој власти, која му за узврат даје некакву службу у Бихаћу не би ли га искњижила као опасног непријатеља. Голуб се касније настањује у Сарајеву, гдје ће и умријети на Никољдан 1910. године.

Сахрана

Сахрањен је достојанствено ангажовањем српских сарајевских првака, међу првима Јована Митричевића и Илије Мандића. На сахрани је чинодејствовао митрополит Евгеније са шесторицом свештеника, којом приликом је лијеп некролог одржао свештеник и народни посланик Тодор Срдић. Хор српске Препарандије је заједно са управом и ђацима Српске основне школе појао у поворци до гробља, гдје му је црквена општина одредила почасно мјесто. Шћепан Грџић је одржао надахнут патриотски говор у име Српске народне организације. Куртоазни телеграм саучешћа упутио је чак и земаљски поглавар барон Варешанин, иако власти нису дале дозволу његовом сину Душану, тада капетану Војске краљевине Србије, да присуствује сахрани.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.