Како је текла градња дервентске цркве прије 170 година: "Храм Богу коме у Босни равна нема"

И у Дервенти, као и у другим мјестима, за вријеме османске управе духовни центар био је изван вароши. Дервенћани су на службе углавном ишли на Ћелар у селу Живинице, гдје је постојала мала црква брвнара - ћелија, као и гробље гдје су сахрањивани њихови упокојени.

Средином XIX вијека долази до реформи Османског царства којима су дате веће вјерске слободе, па у Дервенти, као и у другим мјестима у Босни, православно становништво затражило је дозволу за градњу цркава у вароши. Фрањевац Иван Франо Јукић у својим дјелима из тог периода наводи да у дервентској нахији имају “ришћани, седам попова”, а у Дервенти “ришћани, који овдје попа имају”.

О градњи цркве у дервентском насељу Српска варош свједочи неколико докумената из којих се види како је почела градња, ко ју је помогао и кроз какве су муке и проблеме Дервенћани прошли да би добили богомољу. Иако се у тим документима помињу различите године када је ријеч о дозволи за градњу, почетку и току градње, из њих је јасно да је црква постојала 1855. године, да је подигнута за вријеме свештеника Стевана Јелића, те да од средине XIX вијека варош Дервента постаје духовни центар српског становништва у том дијелу Посавине.

Српска варош између два свјетска рата (Збирка разгледница Миле Видичевића из Дервенте)

У Љетопису парохије Дервента наведено је да су “парох дервентски Стеван Јелић са трговцима Ђорђом Костићем, Ристом Костићем и Симом Карамитровићем и осталим парохијанима почели градњу дервентске цркве 1851. године. Зидање цркве трајало је четири-пет година, тако да је на Успеније пресвете Богородице 1855. године освештана.” У Љетопису пише и да су упркос дозволи два пута ишли у Цариград по заштиту и да су приликом градње чињене сметње од турског живља.

Почетак изградње дервентске цркве вјерници су са својим народним првацима обиљежили молитвом, те народним весељем. Од тада се народ ту окупљао сваке године на празник Велике Госпојине, 28. августа, а народно весеље прераста у традиционални Дервентски вашар који се одржава до данас и који траје већ 172 године.

У Прилогу за 1887. годину Дабробосанског источника је, пак, записано да је парохијална црква у вароши Дервенти саграђена 1855, а освештана 1862. од архијереја Игњатија, а овај податак наводи се и у Шематизму Православне српске Митрополије бањалучке и бихаћке за 1911. годину. У Шематизму се за цркву наводи да је “солидно зидана од тврдог материјала”, односно била је изграђена од “камена и цигле”, да је имала облик лађе, димензија 24 пута 12,6 метара, дебљине зидова 1,6 метара, а била је покривена дрвеном шиндром. У периоду свог настанка била је највећа православна богомоља у Босни. У двоје новина из 1856. године спомиње се дервентска црква, а у њима се наводи да је црква саграђена још 1853. године. У новосадском “Србском дневнику” наводи се: “У нахији Дервенти ... хришћански народ доскоро није имао нити једне цркве. Истом године 1852/3. саградише хришћани код Дервенте једну црквицу, и то са великом муком и пожртвовањем”. У загребачким “Народним новинама” наводи се “... и једину цркву године 1853. у Дервенти саградише христјани за се”.

Молбе Срба и помоћ

Сачувани документи из тог периода говоре и о томе како је одобрена градња, те са којим су се проблемима сусретали тадашњи представници дервентских Срба. О томе је највише података прикупио чувени историчар Владислав Скарић, а њих је објавио у часопису “Братство” 1931. године.

Према ономе што је објавио, молба представника дервентских Срба нашла се крајем 1852. године међу 14 захтјева којима се од Порте (Владе) тражи градња нових или проширење постојећих православних цркава у Босни. Молбу православне цркве Порта је уважила у цјелости, те је у другом кварталу 1853. године издала седам фермана (наређења) за грађење нових цркава и то, поред Дервенте, и у Високом, Тешњу, Бањалуци, Чипуљићу, Приједору и Старом Мајдану. Молба за изградњу цркве послата је у Цариград за вријеме султана Абдула Меџида I (1839 - 1861) и везира Мустафе-паше Решида (1834 - 1858).

Факсимил чланка  Владислава Скарића „Подаци о грађењу неколико српско-православних цркава у Босни“ (часопис "Братство“, Сарајево1931)

Ферман за грађење дервентске цркве није сачуван, али претпоставља се, на основу сличних фермана из тог периода, да је његов први дио гласио: “Ја, владајући до Божје воље цар, са Божјом помоћи дајем од мог величанства наредбу, по којој се има равнати, сљедећег садржаја: Мили везиру Хуршид-пашо, валијо босанске земље! Бо­г вас увијек миловао! Драги Сулејмане, намјесниче бањалучког окружја! Шеријатски судче котара дервентског, Бог те повисио у науцих! и остали првенци града Дервенте с мудиром заједно”. Налаже вам се и назначује сљедеће: …”. На отиску печата на ферману је писало: “Султан Абдул Меџид, син Мухамедов”.

Султан Абдул Меџид

Скарић још наводи да је, сазнавши да је Порта одобрила градњу цркава у Босни, аустријски генерални конзул у Сарајеву Димитрије Атанасковић о томе обавијестио Министарство спољних послова у Бечу и предложио да аустријска влада одреди помоћ за градњу цркава. Министарство је одговорило конзулу 4. јула 1853. године те наложило да конзул обавијести Министарство када ће народ почети градити цркве, колико ће коштати грађење и колико новаца има народ. Конзулу препоручују да буде обазрив приликом прикупљања података “како турска власт не би у што посумњала и да се народ не би понадао да ће аустријска помоћ бити велика”.

Прикупивши податке, Атанасковић је 16. августа 1853. поднио извјештај, у коме се, између осталог, наводи: “У Дервенти још није завршен спор ове општине са муслиманским грађанима, о чему сам прије једном приликом и јавио. Муслимани не дозвољавају да се ради хришћанска црква у вароши, него траже да црква буде удаљена бар пола сахата. Хуршид-паша (босански везир) ми је недавно рекао, како се нада, да ће спор ријешити у смислу рајиних жеља”.

Неприлике

Историчар Андрија Зирдум појаснио је касније да је неприлике око градње православне цркве правио хоџа Мула Сали Хасанија, фанатичан противник свих промјена, посебно једнакости муслимана и хришћана. Био је родом из Сарајева, гдје је неколико пута због својих насртаја на људе био у затвору, па се касније склонио у Дервенту. Хоџа Хасанија је убијен 1855. године на Плехану.

Скарић је забиљежио да је конзул навео да је тешко процијенити колико ће коштати градња цркава те да ће се приликом грађења избјегавати сваки сјај и украс, све и да има новца за то, “зато што Турци не би дозволили градити ништа што би тим грађевинама давало спољни сјај”. Конзул је сматрао да ће трошкови грађевина бити око 6.000 до 7.000 форинти и предлагао је да буде одређена помоћ од 2.000 до 3.000 форинти у сребру, а новац да се подијели преко одборника сарајевске црквене општине. Ова помоћ, међутим, никада није дата.

Било је приједлога да се помоћ за градњу православних цркава тражи и од руског цара, али због непријатељског односа Турака према Србима молба је изостала.

Помоћ је тражена од управе цркве Светог Спиридона у Трсту, а коју су чинили богати тршћански трговци.

Молба дервентских Срба, упућена Црквеној општини Трст, за помоћ за завршетак изградње цркве ( Архив СПО Трст, Кутија за 1858. годину)

У молби дервентских Срба, сачуваној у Архиву Црквене општине у Трсту, коју је са црквенословенског превео свештеник Жељко Божић из Дервенте, наводи се да је одобрење за градњу цркве од “Авдул Међида” стигло 1854. године. Додаје се да је црква величине 12 пута осам хвати грађена “годину-двије дана”, а у марту 1858. године на цркви је остало неизграђено кубе, па је дервентско “обшчество” затражило помоћ парохије у Трсту. Молбу су потписали поп Стево Јелић, Ристо Ђукић, Јово Ђукић, браћа Костић, Нико Вуковић, Стефо Јовановић, Јефто Јовановић и Петар Лукић. Тада је у Дервенти било 28 православних домова. Помоћ од 200 форинти сребра одобрена је у мају 1858. године.

Црква је, када је изграђена, била без звона, а она су постављена тек 1879. године на звоник поред цркве.

“Стара црква” како су је звали посљедњих деценија, “преживјела” је све до 1992. године. Тада су је, на Спасовдан, минирали и до темеља срушили припадници ХВО-а и такозване Армије БиХ. Децембра 2017. године почела је израда идејног рјешења цјелокупног комплекса који обухвата обнову цркве и изградњу Светосавског дома. Нови храм је освештан 2020. године и посвећен је Благовијестима, које се празнују 7. априла.

Путопис

О цркви је у свом путопису из 1857. писао научник и руски конзул у Босанском пашалуку Александар Гиљфердинг. Он је навео да су “нове цркве подигнуте у Дервенти и Тешњу”, те да “у бањолучком санџаку постоје цркве само у Лепеници, Гомионици, Дервенти и Тешњу”.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.