Како је Лондон преживио маглу која је однијела 12.000 живота

Почетком децембра 1952. године Лондон је захватило неуобичајено хладно вријеме и људи су све више гријали спаљивањем велике количине угља.

Послијератни угаљ, који се користио у Великој Британији, био је ниског квалитета и пун сумпора (сличан лигниту), док је квалитетнији угаљ (попут антрацита) обично бивао извожен како би се отплатила дуговања из Другог свјетског рата. Тако су Британци гријањем стварали дим са великом количином сумпор-диоксида.

Поред тога, било је загађења и дима из возила - посебно из парних локомотива и аутобуса на дизел, који су замијенили недавно напуштени систем електричних трамваја. Остали индустријски и комерцијални извори такође су допринијели загађивању ваздуха.

Онда се 4. децембра над Лондоном слегао антициклон, а како није било вјетра, настала је температурна инверзија - хладан ваздух је био у нижим предјелима, заробљен испод вишег слоја топлог ваздуха.

Сљедећег дана резултат је био тај да је магла, помијешана са димом из кућних и индустријских димњака, честицама попут оних из издувних гасова моторних возила и других загађивача, као што је сумпор-диоксид, формирала постојани жућкасто-зеленкасти смог, који је сљедећег дана обавио читав Лондон.

То испрва никог није чудило - Лондон је познат по магли, а ни смог није био ништа ново. Наиме, сама реч "смог" кованица је енглеских ријечи "смоке" што значи дим и "фог", што значи магла, а настала је почетком 20. вијека.

Али овакав смог ни Енглези нису никада раније видјели, а онда је услиједило оно најгоре.

Најрањивији становници - дјеца, старији људи и хронично болесни, брзо су се разбољели и умирали. Тада су схватили да је тај смог токсичан, али је тек касније утврђено колике су заправо биле размјере смога који је због боје називан и "великом супом од грашка", а испоставило се да је садржао отровну сумпорну киселину.

Како је влада допринијела катастрофи

Магла је трајала пет дана. Према неким свједочењима, премијер Винстон Черчил је одбацио опасност од овог смога. Серија "Круна" која се бави живот краљице Елизабете Друге представила Черчила као толико тврдоглавог да је схватио озбиљност ситуације, тек када је његова министарка погинула јер од магле није могла да види аутобус како јој се приближава.

Иако је у серији истина мало "натегнута", бројни извјештаји наводе да је он испрва заиста одбацивао опасност, називајући маглу само неуобичајеном временском приликом, која није повезана са људским поступцима.

Међутим, Черчил је брзо признао да је магла која је покривала Лондон била много интензивнија и да је опасна по здравље због дима који је садржавала, а који је настао спаљивањем угља ниског квалитета.

Године 1952, Британија се тек постепено опорављала од Другог свјетског рата, а многе ствари, укључујући угаљ, остале су рационализоване. Ипак, прије него што је катастрофа због магле погодила Лондон, Черчилова влада је објавила да становници могу без ограничења да купују најосиромашенији угаљ да би се гријали, а то је, како је касније наука утврдила, уједно и онај који највише загађује ваздух.

Посљедице

Када су се коначно промијениле временске прилике, токсична магла се убрзо разишла.

Политичка криза која је услиједила након ове катастрофе натјерала је владу да истражи проблеме загађења ваздуха не само у Лондону, већ у цијелој Британији, а послужила је као пресудни катализатор за доношење закона о чистом ваздуху 1956. године.

Услиједио је и унапређени закон из 1968. па је загађење ваздуха знатно смањено. Касније је утврђено и да је магла највјероватније однијела око 12.000 жртава.

На годишњицу Великог смога се обиљежава и Дан смога.

Тај дан такође означава средину међународне сезоне смога, а потекао је из иницијативе да се подијеле искуства људи који живе са загађењем у Лондону и Њу Делхију, гдје је ваздух међу најгорима у свијету.

Коначно откривено како је смог постао токсичан

Међутим саме узроке овако токсичног смога нико донедавно није расвјетлио. Зато су Рењи Занг и његов тим истраживача кренули да истражују и открили да је азот-диоксид хемијски реаговао са релативно бенигним сумпор-диоксидом и настала је смртоносна сумпорна киселина.

"Већ дуже вријеме је познато да су сулфати велики дио магле, а честице сумпорне киселине настале су из сумпор-диоксида који је излазио из димњака кућа и термоелектрана на угаљ", испричао је Занг за "Бизнис инсајдер".

Напоменуо је и да до тада није било потпуно јасно како је сумпор-диоксид постао сумпорна киселина, а онда су открили тачне механизме хемијских реакција.

Занг каже да је велику улогу играла природна магла ендемична за Лондон и ушће ријеке Темзе. Због релативно великих честица, хемијске реакције лакше су се догађале. Сличне количине загађења догађају се и у Кини, али до сада није забљежен сличан случај смртоносне магле. Занг то објашњава великом количином вјештачких ђубрива које Кина користи. Заједно са густим саобраћајем то доводи до великих количина амонијака у атмосфери.

Амонијак неутралише честице сумпорне киселине што спасава Кинезе од масовног умирања какво је погодило Лондон 1952. године. Истраживачи се сада надају да ће разумијевање узрока смртоносне лондонске магле помоћи и осталим градовима да се ухвате у коштац са властитим загађењем.

Пратите нас на нашој Фејсбук и Инстаграм страници и Твитер налогу.